Brastvo

216

прилике да се увјере, или Венеција хоће напросто да подјарми, док им је хрватски владар вазда оставио нетакнуту ону древну аутономију, коју су уживали сви стари римски градови, а коју су поштивали и византински цареви. Отале и долази, да је Задар кроз пуна четири вијека био најогорченији душманин Венеције, тражећи у првом реду да дође под изравну власт витантинскога цара, свога законитога древнога господара, а ако то није могло да буде, онда се волио подложити власти хрватскога владара, односно послије године 1102. његовом баштинику угарскохрватском краљу.

Те је злокобне године наиме, лесложно хрватско племство окрунило у сусједном Биограду на мору угар-“ скога краља Коломана краљем «Хрватске и Далмације», признавши му баштинско право на своју домовину. У тај је мах византинска Далмација била опет у изравној власти цара Алексија Комненца, а кад је тај у рату с јужноиталским Норманима затражио помоћи угарско-хрватскога краља Коломана одступио му је своје суверено право на Далмацију. С тим у вези Коломан је потом ушао у Задар и граду потврдио сва његова стара права и потпуну аутономију (1107.). Но одмах послије смрти Коломанове зачеше љути бојеви с Венецијом за Задар, као и за сву осталу Далмацију, а ти се продужише кроз пуна три вијека. Једанаест пута освојише Млечани Задар и једанаести пут се побуни град против њихове власти. За та три вијека хрватски се сусједни елеменат све то више насељавао у Задру, тако да му је не само највећи дио грађанства, него и градскога племства био хрватски. Да спријече ојачање хрватства у граду, Млечани су сваки пута, кад би обладали Задром, издали оштре забране да се нитко не смије женити из хрватских кућа, а поред тога још су и

насељавали Млечане. Коначно је Задар 1409. дошао у трајну власт млетачку и остаде под њоме све до пропасти Венеције године 1797., кад је дошао под господство аустријско до октобра 1918. Изнимку чини само вријеме од 1806. до 1813., кад је био под влашћу францускога цара Наполеона. За четиристогодишњега млетачкога на Задар је — као главни град млетачке Далмације == стао мало по мало попримати шалијанско обиљежје, а навлаш У ХУШ вијеку, премда хрватство никад није у њему изумрло. Шта више, Задар је дао нашој литератури и неколико одличних књижевника, који су јасан доказ народнога поноса и свијести.

На првом мјесту треба споменути Шимуна Кожичића (Ведпа). Како је познато, још од Х вијека боре се Хрвати за глаголицу, односно за словенску службу божију, с латинским (римским) клером на нашем Приморју. Но људи никли из народа, чували су ту светињу што смо ЈЕ при оца

РАНЕ У А и азва