Brastvo

218

много вила, па су огледавале јабуке, што су их имале у крилу. Зоранић поименце спомиње четири виле: Латинку, Гркињу, Калдејку и Хрвашицу. Прве три имале су крило пуно лијепих и мирисавих јабука, а млађахна вила Хрватица тек је неколико њих, разгледавала. Међу тим јабукама бјеше и једна зелена, јер прерано убрана, а на њој било је убиљежено Зоргнићево име. Пјесник приђе к вили и замоли је, да му каже, што све то значи, а она му одговори, да је тај перивој посвећен вјечној Слави, у којем је вјечно зеленило и вјечно прољеће; јабу ке пак што их имаду виле у крилу, јесу Књижевна пена Ево Латинка има пуно крило лијепих јабука и непрестано их још добива ; Гркиња и Калдејка сада их додуше више ни од кога не добијају, но имаду их много већ раније убраних, Хрвашица пак, непомњом п нехајем хрвашскога народа, прибира у свом крилу тек нешто мало јабучица те их разгледава, али како је сирота, треба да. буде Зоранићу благодарна и на оној зеленој и опорој јабуци, што ју је прије реда убрао. Зна вила добро, да Ме њезиним Хрва-_ тима има много мудрих и учених људи, који би умјели себе и народ свој «похвалити, прославити и наресити», али се сшиде признаши, да су синови виле Хрвашице, ше кад пјевају и шпшу, чине то шуђим јвзиком. И ту се вила разгњевила, јер јој је горко, боли је гдје се ње одричу сопствена јој дјеца, па умјесто да ловором овјенчају чело

своје мајке, прибјегли су к туђинкама. Но кад потом наш

пјесник хтједе да вили одговори, смете га ненадани долазак нове једне виле, овјенчане круном од драгога камења. Тек што му је вила Хрватица казала, да је то Слава, а пјесник хтио још нешто да згпита, нестаде сна и сновиЂења. Из ове алегорије Зоранићеве јасно видимо, да су се већ у његово доба у Далмацији, а напосе у његовом родном граду Задру, стали јављати плодови млетачкога господства: многи хрватски синови наиме, већ су се стидили свога рода и језика, па су се стали одрицати и онога, чега се човјек не може одрећи, а да се тиме уједно не одрече самога себе, да не оскврне свету успомену своје мајке и својих дједова. Ову нам жалосну појаву још јасније приказује други Задранин, каноник Јурај Бораковић, пјесник «Виле Словинке», рођен 1548., а умро у Риму 1628. У том дјелу изишлом у Венецији 1613., казује вила Словинка Бораковићу разлоге, зашто му се домовина отућује својој хрватској старини. Некоч је било боље рече она == јер јенју вријеме сплићанина Марка Марулића наша вила допрла Латинкама до грла, но доцније је народна мисао стала малаксавати, јер «јазик словински наук од скула (== школе) |

промини у римски (== талијански)». То боли Бораковића, –

· јер је на дну душе увјерен, да његов родни град рани

о и

У ЗЕ

РИС.