Brastvo

ВАСПИТАЊЕ

НАРОДНОЈ ТРАДИЦИЈИ

Све што народ чини, он везује за неке невидљиве силе, за које мисли и верује, да му помажу или одмажу. А највећа и најважнија од ових сила јесте Бог.

Бог даје здравље. Бог даје срећу. Бог чини, да се роди мушко или женско. Бог чини, да се неко роди за књигу, а неко за мотику. Бог чини, да неко буде у браку срећан а неко несрећан....

После Бога највише чини Усуд. Усуд даје дуг живот или мали век. Усуд чини, да неко буде богат или сиромах и додељује оне ситне срећице и доживљаје у животу. Да ће неко погинути од пушке, неко од ножа, да ће се неко обесити или удавити у воду, а неко умрети од змије, неко се сатрти, неко умрети од те и те болести, то све додељује Усуд још на рођењу.

Откако је 'народа, постоји у њега и ово веровање.

Па има ли ово каква оправдања ;

На ово бисмо питање могли да одговоримо, опет по оном народном : Није ме што рече, него што погоди; није ме што он тако мисли, него што у главном има и право...

Доиста, има нечега у животу човековом па по томе и у васпитању, што не стоји у вољи или у власти нашој. А народ само то зове својим језиком.

Па у чијој вољи, у чијој власти, у чијим рукама стоји то нешто, што не стоји у нашима2 Која је то виша сила, која је јача од нас, која одређује оно што ми не можемо да учинимо или барем што неможемо да изменимо, илиим можемо али веома мало. у

Има особина, које су се од памтивека преносиле с родитеља на децу, с предака на потомство, и оне су толико јаке, да се никаква новостечена особина не може с њима мерити. Оне су не само јаке, чврсте, сталне, да дуго трају, него се тешко могу и мењати. Оне су постале органске, _ конституционалне, сталне, тако, да оне више одређују суд_бину човекову собом, него ми оним, што дајемо и чинимо

па љии ића о : % | ' ј У х у