Brastvo

225

чини како ваља. Она не отвара чула и не буди саморадњу и не развија моћ мишљења, него само оптерећује памћење. Она даје мртво знање, које је неплодно. А много би више чинила, да шири моћ посматрања, и да вежба моћ мишљења. А то је потпуно могућно само да се послужи 60љом, паметнијом методом. А школа је у овоме веома мало напредовала. У њој има још веома много старога механизма, а још веома мало учења с разумом, с потпуним разумевањем ствари.

Не само дакле што наша активна настава може да учини, да наши васпитаници сазнаду за много више ствари и тако увећају своје знање по количини, него она може да учини, да оно и по каквоћи буде много боље, да дух буде активнији, јачи и пунији, плоднији. |

После ума можемо да утичемо и на осећања, и тоу првом реду на морална, она према људима, па онда естетична, она према стварима и лепоти на њима, и она према ономе што је највише и најузвишеније, према Богу, а то је права религиозност и побожност.

Сва су ова осећања већ ту, само да их не угушујемо него да их развијамо, појачавамо и усавршавамо. Она према људима: љубав и мржња ваља да се усавршавају на тај начин што ће се мржња слабити и искоренити, а љубав и поштовање јачати и укорењивати. Она према стварима, осећање лепоте у облику правилности и чистоти, још су простија и многобројнија. МИ она могу необично много да утичу на правилан развитак душин, оспособљавајући је, за свако добро осећање и за сваку добру акцију. На послетку је и побожност највиша врста овога осећања према ономе што се не види, а које може највише да утиче на срећу људску.

Правилно развијање ових осећања изгледа још важније од развијања умнога. МИнтелекат не усрећава толико колико осећања. А само правилна осећања усрећавају човека. Пакост, злоба, мржња, освета, неосетљивост за лепоту, страх од Бога м злих духова никад не могу усрећити човека.

На жалост наше школе и ову страну душевну не развијају довољно и како треба. Народ то по својој простоти, предању или традицији, чинм много боље м више.

Али, чини нам се, нигде више не можемо да утичемо на човека у васпитању него код развитка његове руке. Рука у вези с духом, с тачним посматрањем, с логичним равмишљањем, извођењем им комбинацијама може чуда да почини не само у вештинама им високој техници, него и најобичнијим пословима и стварању у животу. И нигде се више не види моћ васпитања, моћ прилагођивања и измењивања, моћ нашега утицања на организам који расте као овде. Овде раде и тело м дух заједно, па се допуњују и разви-“ _Јају у најсрећнијој гаједници и хармонији; и ако се срећно