Brastvo

226 7. а

и паметно упуте и паметно упућују и руководе, могу отићи далеко. Руке су створиле сву културу и цивилизацију. Оне и данас стварају све, чиме се одликује човек од животиње. Оне ће и даље стварати оно, чиме се он буде и даље уз дизао изнад садашњице.

Зато руку не треба занемаривати у васпитању. Њуи „можемо и треба да негујемо. И онда ће нам оно најсрећније и најпотпуније бити, кад паметно спојимо: шело, дуг, осећања и руку: те буде тело здраво и напредно, дух бистар и снажан, осећања чиста и здрава, и руке вредне и умешне.

И народ зна, да човек од руку живи, да се човек од животиња разликује колико умом толико и рукама и да руке онолико вреде колико се упуте и извежбају. Зато су и у нашега народа занати били старији од школе и науке, и домаћа индустрија од књиге. «Златне руке» су и данае највећа похвала и за мушкарце а камо ли за девојке.

Ж ~ Ж

Ето дакле, при свој немоћи против онога што је урођено, опет пред нама стоји велико поље онога, што можемо. Само да то и чинимо. И да га чинимо правилно, „на време и на начин, који се слаже с природом. Ето поља довољно за филантропе, а да не морају да клону духом и малакшу, а још мање очајавају.

Али тако исто и да се не обмањују заблудама: «да је човек по рођењу као парче воска, од којега можемо салити све што год хоћемо», и да је по томе и народ маса као тесто, «од којега се може месити што год хоћемо», те по томе да можемо и градити од њега што год хоћемо... :

И човек и народ има у својој клици нешто што мора бити од њега, а то нешто ми можемо мењати само у толико, у колико је природа људска подобна за прилагођивање.

Али тако исто дакле, као што видесмо, погрешно би било узети и да не можемо ништа, и да је све «суђено», и да све иде онако, како рекне Бог, па не радити ништа.

Од овога правилног гледишта на васпиње у многоме зависи и правилно наше поспппање у животу и у подизању или одгајивању порода и у васпитању народном уопште.

Ј. Миодраговић