Brastvo

2 2093

са трагом од коњске копите. Око 1907. год. тај је камен разбијен. Он се звао »Маркова Трага«.

Предање о Краљевићу Марку, као што се из свег изложеног види, потпуно је домаће, народно, а предавано је с колена на колено кроз столећа. О) Марку причају и људи и жене, а у Ајтосу се вели за причу о томе, како Марка нестаје између људи, да је »женска« т. ј., да је бабе причају својој унучади.

о) Остала предања

Друга каква предања, сем о Марку, врло су ретка, и махом се може изнаћи, да су примљена из књига или са стране донета.

У Постолу (у солунској области) где је била Пела, престоница Александра Македонеког, — о овом великом освајачу знају писмени сељаци само по имену.

У Палеору (у островској области) о византијском цару Константину за чије су владе Турци узели Цариград, препричава се оно исто предање, које постоји у Меглену о прелазу Словена у ислам: Цар Константин је рекао, да ће Турци онда 'узети Цариград, кад рибе које су се пржиле у тигању, скоче у море. А рибе у тај мах скоче с врелог уља у море.

Предање о боланом Дојчину ванредно је живо у селима солунске околине. Из причања сељака одмах се види, да је и ово предање народно. У Градобору (северозападно од Солуна) о Дојчиновом јунаштву овако се прича : у арапово (на карти Арапли, до Солуна) дошао је био једном црни Арапин. Он је подигао четири чадора за своје слуге, а у три је лежао сам и опет су му ноге биле «вонка», Солун је морао давати Арапину на дан по једну краву, по фуруну хлеба и за свако вече по једну мому. Ту мому Арапин «расипува», и она после тога умире. Тако је дошао ред и на сестру Дојчина, који је лежао болан већ три године. Она је ушла у одају своме болесном брату, кршећи прсте. Дојчин ју је запитао, има ли хлеба да једе и вина да пије. Она му је казала да има свега, него је несрећна зато, што је дошао ред на њу да иде црном Арапину. Дојчин је тада казао, да ће он ићи да се туче са Арапином, и рекао сестри, да му носи сабљу да се наоштри, да му води коња да се поткује, и да му код терзије поручи одело 'од три стотине лаката (аршина) сукна. Али су и оштрач и налбантин и терзија тражили од сестре Дојчинове, да јој прво целивају лице, па ће после да раде. Она се вратила не свршивши ништа. Дојчин је тада узео појас од триста лаката (да «прибере коске»), а коњу је дао суво грожђе и вино из «чаша ведреница — осамдесет оканица», Коњ је __рекао Дојчину да се добро држи, а он ће га сачувати. Кад