Bratstvo, Jan 01, 1934, page 11

Наиме, оба свеца силазе на земљу по наређењу Св Петра, да виде како људи живе. Ходећи по земљи, опазе једног мужика како је са претовареним колима запао у густо блато. Удара кљусе своје које никако не може да извуче кола. Никола се сажали и готов је да загази у блато и да помогне мужику и кљусету. Касијан је одлучно противан, јер као да не воли да се пача у оно. што га се не тиче, и јер ће искаљати и искварити светитељску чисту одору па ће Св. Петар да им замери. У Николи превлада милосрђе, загази у дубоко блато и одиста помогне извући кола, али жртвује одору. По њихову повратку на небо Петар похвали поступак Николин и награђује га за овако учињено добро да га људи двапут славе у години, док Касиан не губи светачку вредност за очувану одору, али га људи на земљи славе сваке четврте године када је 29 фебруар.

Касијан је усамљен подвижник, великог личног савршенства,-који је своју борбу овековечио списима о тој борби са 84 главних страсти како их је описао. Али је то подвижништво без директног утицаја на живот људи, на свет.

И праведник има по псалмопевцу своје падање и подизање, а делао он сред друштва људског, а подвизавао се у пустињи. Човек је тек у часу смрти своје праведан, свет и велик. Честна је пред Господем смерт преподобних јего као главна полуга целог живота богоугодникова. И Никола је имао своју осеку живота у замаху руке на образ дрског изазивача Арија, али је та осека била не само паралисана већ потпуно изглађена јединственом му и чистом ревношћу за светињу вере, за свештен поредак у цркви, изглађена свепожртвовном љубављу к Богу, његовој истини и правди, па је остао за то непоремећен и у дотадањој части својој, непомрачен у светитељском сјају своме, од живе цркве пак, од људи, у најтрајнијој, најсимпатичнијој успомени.

Живот Божјих делатника у људском друштву и јавности са свима својим крзањима је један стрм успон, једна тешка утакмица која се исцрпе у животу и раду за друге. Овај успон, ова утакмица, застоја нема, а силином и светлом чистотом те делатности кидају се све мреже демонске. На том успону праведник трчи белези к дару горњег звања Божјега, заборављајући што је остраг а сежући се свагда за оним што је напред (Фил. 3, 13,14).