Bratstvo

= |о ==

својој супруги не сматраше се да је муж учинио прељубу, ако ако је полно опћио с другим женама; допуштало му се је да, уз прву, држи жена колико хоће, толико суложница између слушкиња и робиња колико је сматрао за умјесно. Муж је могао жену отјерати, »ако није нашла милости пред његовим очима«, а жена са своје стране никад није могла раскинути везу или тражити развод; закон се ту нимало није обазирао на њезину вољу. Као жена, тако су и дјеца сасвим зависила од оца. Он није само своје кћери продавао при удаји, већ их је могао и залагати, па шта више могао их је продавати као ропкиње — само не ван земље —, а пошто отац сина није могао продати као роба, било му је слободно отјерати га.

Моралне суровости Ивраиљци се никад нису ослободили. И ропство је код њих било врло раширено. Изгледа да је био велики број робова. То бијаху им ратни заробљеници или купљени странци, или Јевреји који су ухваћени у крађи, па не могаше намирити штету, или они који нијесу могли дугове платити, и јеврејске кћери које су родитељи продали. Брак међу робовима повећавао је њихов број. Али су постојале у прилог робова благе законске одредбе. Према њима, и робови су се морали суботом одмарати, а још најстрожије наредбе ограничавале су господарево право над животом и смрћу робова, јер прописују да се роб има пустити на слободу, ако га је господар тешко ранио, и да се господар мора казнити, ако је убио свог роба. Правог Израиљца су имали ослободити његови крвни рођаци, ако су могли, Јевреја роба његов господар сматраше као надничара и укућанина. Кад је роб отслужио шест година, господар га је у седмој морао отпустити без откупа. Само онда је Израиљац остао вјечити роб, кад би послије шесте године своје службе добровољно сам изјавио жељу да остане код свога господара. Чим је то изјавио, у знак да трајно припада до своје смрти господаревој кући, морало му се је уво шилом пробости на довратку.

Државно уређење израиљског народа увијек је било врло лабаво. Као пошљедица тога, грађанске варошке и сеоске општине дошла су до знатне самоуправе. Судиле су мјесне судије, а у вишој инстанцији свештенство главнога града. Теократска управа са својим уско националним утјецајем на државне прилике малог народа споља се показивала као немоћна. Теократска идеја преносила је тежиште политичког начина мишљење — да тако речемо на само замишљено подручје, сво дјеловање чи-

пе