Bratstvo

= 12) =

оним свијетом, за небеским царством, према коме је све земаљско изгледало споредно, без велике вриједности, свакидашње. Св. Сава више је волио анђеоски лик (калуђерство) него земаљске почасти и то је увјерио и оца који се је под утицајем великог духа свога, сина одрекао престола, и примио постриг. У даровној грамати Хиландару 1198—1199 год. коју је св. Сава саставио у име очево, ти присни осјећаји, и мисли исказани су врло јасно. У тој грамати, послије познате нам теорије о слободном политичком самоодређењу народа. Стеван Намања свједочи о старини српске државе наглашујући да је она основана, јуначки, с потпуном самосвјешћу и чак са поносом прича, како је он обновис, умножио и уредио своју „дДједовину и довео је у стање „мира и тишине“, а затим изјављује да је милошћу Божјом духсвно прогледао и увидио таштину сваке части и славе овога свијета и „дим ље"поте овог живота, па зато оставља. свјетске послове и престо и уклања се у манастир. Исти мотив о ништавилу земаљских царства претстављен је у другој ктиторској грамати Хиландару коју је 1200—1202 год. дао Стеван, син Стевана Немање, тада још велики жупан послије први кунисани краљ Србије. Тај је мотив био најјачи крајем ХЈУ вијека послије битке на Косову, када широке кругове српске властеле обузе тежња. да бјеже из хаоса борбе, мржње и понижења у спасоносну усамљеност уреднот манастирског живота. Тај мотив српска. народна) пјесма „Пропаст српског царства“ меће у уста кнезу Лазару у облику чувених двају стихова : „демаљско је за малено царство, А набеско увијек и до вјека.“

Исти осјећај налазимо и у старој Русији гдје се он јасно огледа у љетописима на чијем је тумачењу радио и ради „у наше дане проф. М. В. Шахматов. Како претставља љетописац, кнез. Свјатослав Јурјевич, болестан и рано умро, постаде“ „најодабранији међу свима кнезовима“, јер „Бог му не даде кнезовати на, земљи, већ му даде небеско царство“ (Лавр. 6682). И такав суд древног руског љетописца није само празна утјеха, због тужнот догађаја, него собом преставља, да, јг тај случај изазвао најдубље опште увјерење: земаљско је кнезовање — само „таштина, овог свијета“, „празна слава овога лажног свијета" (Лавр. 6594, 6724, 6726). Стога, су љуски љетописци хвалили оне кнезове који завољеше „нопропадљиво више од пропадљивот и небеско више од привременог и царојваање са светима, код Сведржитеља, Бога. више од овога. пролазног земаљског царства" (Ипат,. 6688, Лавр., 6726). Мисао о правној слави и несталности овога свијета бијаше сватдје омиљена тема у старој руској писмености и почетак. јој води од византијских извора (Амартола и т. д.). С тим је изворима, брсумње, у вези и увјерење св. Саве о правнини сваке части и славе овог свијета и о „диму љепоте овог живота.

Тежњу са земље небу не цијени наше „тријезно“ и „практично“ деоба. То пребацују или само православљу или

Ре