Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Сестро Параскево! Нада теби не помаже опомена устај од стола! Изађи из трпезарије !

И сестра Параскева устаде, па посрамљена изађе из дворнице. Све сстале сестре седе као кипови и гледају у празне зделе пред собом, јер вечера беше свршена и оно мало вина, попијено, и сада само слушају читање с налоње, -

М краљица је мирно седела и ћутала, али није слушала, житије чудотворца, које се примицало крају. Она непрестано премишљаше о ономе што је вечерас први пут чула да се са 400 хлебова, 8 мера вина и циглих 12 динара може учинити велико добро... 12 динарар Та то нема ни пуна два перпера7... Колико је пута она бацала стотинама перпера, па се нико није псмолио Богу за њено здрављер... Она је сада хтела да учини такође неко добро, и то да га учини краљевски, И када читачица за налоњем заврши своје чИтање и дође да метанише пред игуманијсм, краљица се маши у шшаг у своје хаљине, да приложи манастиру сав свој новац, али брзо трже руку као опарена. У шпагу не нађе никаквих новаца. Душан ју је тако брзо отправио у манастир, да није имала каде ни помислити на новац. Брзо решена сткопча са свога струка свој краљички појас пи његов наставак, који се спреда спуштао до чланака, скиде и с прета прстен у коме се блистао велики драги камен па. „обоје положи пред игуманију и рече:

— Молим ти се мајко игуманијо, да и ове ствари, које мени више не требају, дадеш продати, па да за њих примљен новац употребиш на доброчинства ове свете обитељи.

— Примам претен и за њега ће се добити толико новаца колико је ретко кад ико приложио нашој светој обитељи и 6 тим новцем утолиће се многа невоља и убрисати многа сиротињека сбуза... | :

— А појавг — упита краљица зачуђено, што Теодосија, прима само прстен. |

— Овај појас тако је скупоцен да у Призрену и у Приштини и на другим трговима нема трговца који би га могао платити колико вреди, нити би та и највећа властеока смела понети, јер је он вамо за краљицу. Ако ти нећеш више да га новиш и у овој обитељи заиста ти не треба, ја ћу га,

159