Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Душан спусти глас када је на то упитао Вукашина: _ — За што си појурио тако сам за краљем р

Вукашин ћути и гледа у земљу, коју боде и копа својим мачем, као силовит парип кад га не пуштају да појури.

— Твоје ћутање Вукашине — рече Душан прекорно нека ти објасни зашто сам наредио Оливеру да те врати. Твоје слуге воде твоје коње у поводу. Јаши па дођи да будеш поред мене.

Вукашин погледа свога господара и пријатеља врло мрким погледом па му само рече:

— Пази-дер, Посподару, да те Дечанскови људи из Петрча и ови, који се за тобом ваљају, не опколе са свију страна ! — па одјури да тражи на репу војске своје коње.

— Не бојим се ја никога до Бога — викну Душан за њим, и сасвим мирно стаде гледати ту мању, али тек војску, која се већ беше приближила његовој.

Старци који су предводили ту „противничку“ војску ободоте коње и стигоше пред Душана.

— Пошто је — узе реч кнез Војихна — високо ти краљеветво наредило свима да до одлуке краљеве и до састанка, државног сабора у Сврчину сви вршимо дужности, које су нам Бог и краљ поверили, то смо нашли да нама свима треба ићи у Петрч, јер су наше дужности код краља, а пошто с сем нас нема ко бринути ва наше људе и њихове коње, то смо и њих повели, и молимо те да нас заједно с нашим људма, пропустиш у краљев град.

— Добро сте ми дошли велеможна и доброродна, господо — рече Душан — заједно ћемо у Петрч, а за храну вашим људма и њиховој стоци бринућу се ја, као и за моју војску.

— Ваљда је Душан луд да вас пропусти саме у град прогунђа војвода Гргур за себе.

Старци се понашаху као да нису разумели тај смисао у одговору младога краља и осташе у његовој свити, само послаше једнога свог човека да њиховој војеци нареди да мирно иде за Душановом, и да се нико не усуди изазивати свађу 6 њом. па

У то стиже и Вукашин у предње редове, а Душан крену са свом старом и младом властелом и с целом војском у Петрч.

185