Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

_— Хвала ти, судијо Никола, за ту напомену рече Душан. — Тај закон треба умножити да сваки манастир добије по један преппе.

Јанићије записа то па рече:

— Нека ми допусти високо ти краљевство још једну напомену. Ја знам у Солуну једног врло ученог јеромонаха, некога Матију Властарија. То је добар зналац свију византијских закона, и он баш сада саставља по азбучном реду читав зборник дцрквенога права, пише своју „синтагму“ -

— Пиши томе калуђеру и обећај му краљевску награду ако нам допусти да одмах преводимо ту његову књигу законску на српски. Чим добијеш његов пристанак, пзбери једног или двојицу од наших најученијих калуђера у Хиландару, па их пошљи да преведу ту књигу у Солуну. Шрибележи п то, па кад стигнеш да прикупиш из краљевских повеља све што се тиче закона, и чим твоји дијаци направе довољни) преписа од њих, пиши свима пгуманима да преписују приљежно закон цара Јустинијана и да уједно меркају међу својим монасима, искушеницим и ђацима, који би били најподеснији за ученике од којих нам ваља спремити судије.

Велики логотет прибележи све ове заповести краљеве. _

Док је он записивао Душан се окрете номицима

— Треба још сада помишљати на то од чега ће жи. вети судије. Ви ћете најбоље знати колике су плаће и глобе, које се до сада наплаћују од оних који се судел осуђују. Казујте да видимо.

Номици, који су добро знали то што је краљ сада упитао, утркивали су се ко ће више од тога поменути.

Поменули су најпре вражду, која се наплаћивала „за убијство п за крв“ у опште. Она је озносила 500 перпера од које је суме половина давана родбинр убијенога или „раскрвављенога“ а друга половина краљевој ризници.

Краљ нешто записа п рече:

— Видећу са великим кавнацем да ле би се та друга половина могла уступити судијама.

118