Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

За тим помици поменуше мехоекубину глобу за почупану браду.

— Пошто је у нас велика срамота ићи са почупаном брадом — рече Душан — а наши сељаци кад се сваде и побију сваки гледа прво да тиме наружи свога противника, то ће се и од мехоскубина моћи направити приличан доходак судијама,

Кад номици поменуше потку, краљ упита:

— Њу плаћају, чини ми се само Власи и Рабани, кад један другоме учине штету 2

— Потку плаћају — рече Никола — не само они, него сваки који другоме оштети имање. Када су вли људи одвели воду са манастирског имања код Скопља, осуђени су да плате севасту 12 перпера.

— Имају севасти — рече краљ — да живе и без те потке, а правије би било да је тих 12 перпера плаћено оштећеном манастиру. Говорите даље.

Номици поменуше сада у једно три глобе: печат, престојиодбој и објаснише да прву плаћа онај оптужени који се печатом позове на суд, па не дође, другу властелин који се позове писмено на суд,па не дође, а трећу онај, који је одбио самога пристава, који га је звао пред судију.

— И тај мали доходак — рече краљ — Kao II II Oслух, оно што се плаћа сведоку, и рука, што се плаћа јемцу не може се употребити за плату судија, а већ оно што се добије за престој, печат и одбој треба и онако да остане приставу за његов труд, као год и издава, која се плаћа приставу кад некоме преда ствар или земљу, коју му је судија досудио.

— Има Господару — узе реч судија Богдан — у нас један обичај, који се вове удава, и против кога се много буне страни трговци, који тргују са нашом земљом. То је обичај да поверилац самовласно затвори свога дужника и држи га затвореног докле год не плати свој дуг. Још је гори преузам по коме поверилац ухвати и затвори не само свога дужника него ма кога његовог земљака. Удаву често наређује сам судија.

— То треба одмах забранити. Запиши Јанићије.

119