Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

да стеже најбешњег коња тако да се пропиње — изгубише са својим облинама п своју снагу, почеше је издавати тако, да је све мање ходала, а све више седела у својој кљети. Као права богумилка она није смела, седети беспослена п јести „хлеб милостиње“ ва то она сада стаде од зоре до мрака шити хаљине и рубине ва сиротињеку децу по околним местима. Али чудновато ! Оне крепке њене руке с којима је некада свога Богоја, у лудилу своје грешне среће, тако стезала да су му „пуцале кости“ као што се он у шали жали), те руке сада једва држе оно мало тканина пред њом, мало, па јој руке клону у крило, а њене велике, сада још веће очи, усијаним погледом гледају по читаве сате кров прјаорче на њеној клети, и то гледају некуда далеко, тамо преко њива и ливада, преко брежуљака и брегова у преко високих планина на истоку, гледају онамо где је рашка земља, као да отуда чекају спаса... Али чим помисли на Богоја, она се тргне као да је. на змију згазила. Боже сачувај да се он сада врати дома, сада, када се она осећа тако слаба... Каква је т) сила од човека, каква је то олуја, а не човек, смождиће је изгореће је, изгришће је оним његовим оштрим п као снег белим зубима, и сва мука, коју је она до сада претрпела само да спасе душу своју пропашће, и њена ће душа право у пакао,где су и остале вероломнице, да вечно сагорева у пакленом огњу. Та помисао на вечни огањ беше тако страшна за њу да је одмах иза ње падала на колена, била челом о тле и усрдно се молила „Богу „и не ваведи нав у искушење“, И њена вера да премилостиви Бог, који је њој дао срећу да позна праву веру, иправу истину, неће на њу напустити то страшно искушеније, даде јој позе снаге да опет ради и да даље живи. Међутим Лепосава, п ако није назебла, јер никуда није ни излавила из своје Кљети, поче на једанпут да кашљуца и то некаквим сувим, кратким кашљеом, ксји јој је секао груди као оштар нож. Она пије обраћала пажњу па тај кашаљ. На скоро је за тим свако вече стаде хватати „потајна грозница. Није трескавица пего као нека језа, није ва

125