Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

- труштина после, него нека непријатна топлота, тако да је морала бацити покривач са себе, па опет се пред зору будила сва у голој води, могла је своју кошуљу да цеди. То знојење сваку ноћ још ју је више слабило, и она се сада поуздано надала да ће онако изнурена

_ изгубити за навек сваку грешну пожуду. На њен ужас, десило се обратно. Што је више телом слабила, то је више жудела са својим мужем, ва његовим жарким

пољупцима, ва његовим снажним загрљајима... „Оче наш, који си на небесима“ молила је јадна мученица по десет, по педесет пута узвастопце... Аја, не по--

маже ништа. Она и дању и ноћу мисли само на њега. „Господе, Боже мој, само сада нека ми се не врати, само сада не, после, кад оздравим, када се могнем борпти с њиме!» говораху уста њена, али душа њена, она иста душа, ради чијег спаса она вођаше овај мученички живот, она је прижељкивала Богоја по цео дан. Тада је Лепосава бегала од саме себе у постељу, жмурила је оплом, и мрмљала је по стотину пута „Оче наш" док је сан не савлада. Алп онда је било још горе. Сневала је страшне, а опет тако слатке снове. Најпре је сањала своју прву брачну ноћ, п у сну је осетила стид, и боли гађење. „То је , то је оно гадно дело" о коме говораше учитељ богумилски. Она је вриснула од ужаса, тргла се из сна, и скинула је са себе ледено мокру кошуљу и навукла суву, па је онда неколико сати мирно спавала, Другу ноћ је сасвим другачи сан уснила. Као била се нешто споречкала с мужем, нису два дана говорили, па су се онда помирили и као легли у постељу. У том тренутку сену кроз измучени мозак заспале богумилке она страшна реч „Прилег, извор свакога греха“. Али ван није само на томе остао. Он је из свију њених најслађих успомена саставио тако претерану примамљиву слику, каква никада није била на јави, п она је вриснула од грешне среће и блаженства, па се пробудила. Сутра дан зором отпутовала је Лепосава пз свога двора да тражи њеног учитеља, онога што тргује еветлим бисером божјим, али се брво морала вратити у своју кљет, јер немађаше више снаге за путовање, и

126