Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

\

— Немој да плачеш, срце моје. Утишај се сасвим, и слушај што имам да ти кажем. Хлеб је благослов божји, али и од хлеба, који је дао Бог, може човек умрети, ако га на један пут сувише поједе. Тако је са постом. По нашој вери грешно је јести све што је од крви, и за то ми треба да се хранимо поглавито вељем, поврћем и варивом, али не јести ништа, толико је исто као и попити отров, који на пречац убије човека, а постпти тако, како си ти постила, значи извршити тако исто самоубијство, само се убијство извршује лагано. Има ли понашој вери већега греха, него што је убити човека > Нема. А зашто је то тако страшан самртан грехр Што се убијством истера људска душа из њене тамнице пре него што се у њој очистила од греха, пре него што је достојна да се врати Богу од кога је отпала. Зар ти не видиш да си твојим претераним постом навукла на себе ону страшну болест која се зове сушица, и која ће те изгорети сву још у цвету младости твоје, кад је твоја душа тек почела да каје прародитељски грех. Ако ти није жао младости твоје, зар ти није жао да твоја душа! пре времена ослобођена тамнице, оде право у пакао 2

Лепосава диже главу и зачуђено погледа свога мужа. Још га пије никада чула да тако речито говори, Боже опрости, говори као опај велики стројник, који је њојзи дао утеху. Како га је сад први пут добро погледала, она и нехотице задрхта од мушке лепоте његовога лица. Али се брзо оте од те мисли п равзмишљаше о ономе што јој је казао, Што је више мислила све јој се више чинило да из њега говори здрав разум. Она опет спусти главу на преса, па рече:

— Ти можда имаш право...

У то се већ беше смркло, најстарији елуга упесе једну упаљену воштаницу положи тирак с њоме на један ковчег и упита:

— Где ћеш вечерати, господару 2

— Овде ћемо вечерати — рече Богоје — донеси овамо софру и постави за нас обоје.

Слуга погледа у госпођу која пепомично седи, климну задовољно главом Богоју, па истрча у трем и