Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

и:

папи... и како ће они сваки за се, а сви заједно помоћи њему, Богоју да постане краљ српеки, и њој Лепосави да постане краљица све српске вемље и поморске.

И Лепосава са својом успламтелом маштом Боб виде себе са круном на глави, а поред ње свети Дед босанске цркве, а ива њих сви стројници, и види како она с њима шири праву веру Христову по свој Рашкој и по Приморју. -

— Boroje — рече на једанпут Лепосава уплашено

=== ја не знам шта je-. . али мени се врти мозак, као да -

гледам са некакве лик висине у некакву провалију. — Није то ништа, душо моја, то ће проћи. Ле УНИ

твоју лепу главу на моје груди... на којима си се толико пута тако слатко O n -. Тако. Је ли да ти је одмах боље 2

— Јесте... — рече Лепосава једва чујно, и она

слушалше како његово срце бије у његовим грудима као каквим гвозденим чекићем, -

= Можда је та провалија — настави Богоје — коју си угледала са висине мојих снова неко предсказаније, можда ће мене п моје савезнике издати срећа, можда ће Душан који има више и боље коњице него ја, успети да сломије не само нас, него и сву своју велику властелу, и да ћемо ја и ти морати бежати у свет, да се потуцамо од немила до недрага, али у том случају нама ће остати нешто, што више вреди пи од краљевске круне...

— Шта је то — упита Лепосава не мичући главе са његових прсију.

— То је наша љубав, то је наша ерећа, ROJy не би дао ни за крупу цара византијског.

Леповава задрхта, али не рече ни речи.

— Хвала буди милостивом Богу — настави Богоје — те су стројници наше свете цркве појмили да би ту цркву са свим пекоренили када би свима Богумилима забранили опо што је сам Бог оставио по што они зову путени брак, хвала Богу што су великој широкој гомили, највећем делу свога народа, што су нама ве рницима оставили највећу срећу људску да можемо имати од срца порода, што су нам осетавили да пред

158