Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

тамна пепупчена стакла. Мучно да ће што видети, Попео ве на клупу, која се пружала дуж сва четири зида, алп одиста не виде ништа кров она- мутна окна, само је видео запаљене гомиле луча у некаквим гвозденим котарицама високо над земљом. Али граја постајаше све већа. i

Радован скочи с клупе, вграби своју кабаницу па у двориште. Видео је, да кроз градеку капију улазе у град густе гомиле оружаних људи, које гласно поздрављају војводу машући копљима, голим мачевима li скинутим гвозденим капама. |

— Ово нису чиста посла — промрмља Рубитогача за се. — Ha поклон им њихова вечера по господска постеља. Шдем ја у штале да нађем мога коња, -па да се дочепам ждрела, док је овде још овај урнебес, те ме нико неће ни опазити.

Међутим је Мрдеша Богавчић, стојећи поред Богоја, казивао своме војводи имена своје браће Богумила.

— Ово је Вакра Вакасовић, а ово су његови десетари: Драгиша, Љубин, Драгота, Придиша л Љубен. А ово је четник Какмуж Одрамчић са његовим десетарима Радошем, Владошем, Себиславом, Никоеловом

Пријездом.

А сво га и Берислав Банић — рече Богојс здраво јуначе ! — Многа ти лита војводо ! — одазва се Банић

промаче а за њиме његове десетине, које су водили Пурча, Радона, Забав Продаша п Славко Поличић.

— Ово је Радоје Друговић — настави Мрдеша да представља своје подкоманданте —- са: његовим десетинама које воде Граднелав Турбић, Мирохна, Грубеша и Десоје.

— Добро дошао Храниславе — викну Богоје, кад у колони угледа свога познаника Сврачића са његовим десетарима Борпелевом Војлелавићем, Грдоманом, Бјељапом и Јежом Опћеновићем !

Сад наиђе Домаслав Гунетић са Хвалом, Мишљеком, Љелком, Рестојем, Сладојем и Иванишем,

198