Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— Оаповедај господине сатниче !

— Људи — рече Георг — видите, ли какво се чудо од поплаве паправито 2 — Видимо — рече Волф.

— Па шта да радимо 2 На коју страну да ударимог

— Ако си вољан чути моје мишљење — рече Конрад _- најбоље ће бити да причекамо још мало. Ваљда ће се ипак вратити наша извидница.

__ Ја се више не надам даће се Станоје вратити. Да је он у животу, он би се још јуче у подне нама вратио. Он се или удавио зајсдно са својим коњем, или су га убили Богојсви људи!

Волф беше шаком засенио очи од сунца, па гледа некуда право на исток док најзад не рече:

— Ако онај човек што иде од красовске шуме овамо, не буде наш Станоје.

Георг и Конрад окренуше се на ту страну и видеше јасно човека, који им се примиче грдним скоковима, помажући се за то некаквим грдним копљем.

— Оно не може бити наш Станоје... Оно је некакав војник копљаник... Видите, како му бОљешти гвоздена капа на сунцу...

— Ко је да је — рече Конрад — у добри час за нас он овамо долази, јер сад видимо да туда вода није дубља него пешаку до колена. Туда ће нас наши бујини од шале пренети, до красовске шуме, а после ћемо ласно доћи до ждрела ! |

Пун четврт часа трајало је то чудно скакање онога копљаника, док је стигао пред Георга па сав задуван једва изговори:

— Ко је старешина ових краљевих оклопника ?

— Ја сам — рече Волф па истера свога коља испред сатниковог — а ко ви тиг

— Ја вам Руђен, копљаник детског жулана.

— Па што ћу ти ја:

— Послао ме жупан да ти кажем, да ис идеш право на ждрело, јер су бунтовници заузели град Орловац, него да те ја проведем другим путем да ивбијеш позади Орловца.

201

" 1 ЦД