Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

|| | | ђ а ih | | Ћ

— Хм — учини Волф. — Па када те је жупан по=

слао, он ти је сигурно дао и какву битну књигу за мене

Дај да видимо.

— Читеву књигу није имао када писати, јер на врат на нос екупља краљеву војску — рече Pomogao па скиде гвоздену капу и стаде тражити у њеној постави свој замотуљак. — Али ми је дао ев' ово, п рече ми да ће сваки старешина краљеве војеке по овоме познати, да сам ја његов човек !

Волф узе замотуљак предаде га своме ватнику, окрете коња па стаде опет иза Георга.

Овај одви замотуљак па онда рече немачки своји

нижим чиновима : Ово је одиста печат жупанов, онакав каквим краљеви владушти позивају на суд велику господу.

— Отвори добро очи господине сатниче — рече Конрад алеманеки. — Ја одавно нисам видео тако зликовачко лице као што је у овог човека. Он је могао овај печат жупанов украстл..

— А могао му га је дати и когод од бунтовничких вођа, које је жупан позвао на суд... — додаде Георг, вамишљено гледајући непомично у печат.

У тај мах викну Конрад.

— Сатниче! Ево нашег Станоја !

Георг се окрете у седлу, и видевши једног сељака на коњу, како непрекидно шиба свога коња, само рече: „Вас двојица останите овде и пазите на овог окаченика“ па ободе коња и дуж деле своје сатње одгалонира Ста ноју на сусрет, јер је још из далека видео да Станојев коњ малаксава.

— Где си Станоје, ако Бога знаш 4 — викну Георг чим му се приближио.

— Dope ватниче, добро те сам те и сад стигао хукну сељак па заустави коња. — Погледај у каквом сам стању.

Георг погледа п виде да је Отаноје до појаса, а његов кољ до грла покривен густим слојем блата. Ота, појево лице и груди беху упрекани блатом, а коњу беху удариле беле п На пене па жвале.

202

=