Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj
|| | | ђ а ih | | Ћ
— Хм — учини Волф. — Па када те је жупан по=
слао, он ти је сигурно дао и какву битну књигу за мене
Дај да видимо.
— Читеву књигу није имао када писати, јер на врат на нос екупља краљеву војску — рече Pomogao па скиде гвоздену капу и стаде тражити у њеној постави свој замотуљак. — Али ми је дао ев' ово, п рече ми да ће сваки старешина краљеве војеке по овоме познати, да сам ја његов човек !
Волф узе замотуљак предаде га своме ватнику, окрете коња па стаде опет иза Георга.
Овај одви замотуљак па онда рече немачки своји
нижим чиновима : Ово је одиста печат жупанов, онакав каквим краљеви владушти позивају на суд велику господу.
— Отвори добро очи господине сатниче — рече Конрад алеманеки. — Ја одавно нисам видео тако зликовачко лице као што је у овог човека. Он је могао овај печат жупанов украстл..
— А могао му га је дати и когод од бунтовничких вођа, које је жупан позвао на суд... — додаде Георг, вамишљено гледајући непомично у печат.
У тај мах викну Конрад.
— Сатниче! Ево нашег Станоја !
Георг се окрете у седлу, и видевши једног сељака на коњу, како непрекидно шиба свога коња, само рече: „Вас двојица останите овде и пазите на овог окаченика“ па ободе коња и дуж деле своје сатње одгалонира Ста ноју на сусрет, јер је још из далека видео да Станојев коњ малаксава.
— Где си Станоје, ако Бога знаш 4 — викну Георг чим му се приближио.
— Dope ватниче, добро те сам те и сад стигао хукну сељак па заустави коња. — Погледај у каквом сам стању.
Георг погледа п виде да је Отаноје до појаса, а његов кољ до грла покривен густим слојем блата. Ота, појево лице и груди беху упрекани блатом, а коњу беху удариле беле п На пене па жвале.
202
=