Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— Ух јадниче, добро си остао жив. Држи моју чу“ турицу па повуци добро, да повратиш душу |

Станоје сјаха с коња, који одмах леже у блато и подиже све четири ноге у вис.

Георг је чекао, док се Станоје прекрстио п док се добро напшо, па га онда упита: j

— Је си ли могао сазнати, где је војвода Богоје 2

— Ено га у Орловцу.

_—- Колико има војске с њиме>2

— До јуче у јутру имао је свега две стотице људи, али кад сам у хижинама подграђа сазнао, да му идо већа војска у помоћ, ја опучих право уза ждрело да видим, јели то истина и колика ће то бар од прилико бити војска > Кад сам се попео на водомеђу сретох Мрдешу Богавчића, па се благоврсмено сакрих од њега у шипраг да би боље видео, колико војске води. Али нисам могао догледати. Куља пуста да се пребројати не може. Кад сам то видео ја окретох коња, па преко комењара похитах назад... Само да се до ноћи вратим у Драгошту... Али сам морао тако далеко обилавити од ове пусте воде. |

— Можеш ли ми — упаде му Георг у реч — бар. од прилике казати, колико је људи Мрдеша водио собом 2

— Богме биће их до тисућу људи !

= Охо — рече Георг па се замисли. ,[о се сигурно Станоје уплашио, па му се од које стотине учинила читава хиљада. Али-нека их је и само двеста, то значи да Богоје сад има у Орловцу гарнизон од барем четири стотине бораца. Шта ћу ја са једном ватњом коља“ ника без пешадије и бс8 катапулта противу једнога тврдог града са толиком посадом > Ма ипак могу не што бар покушати... Да поседнем одрело ш да ние пропуштам ни једнога човека више ни у град ни из града, барем док не усехне овљ вода с ове стране, и докле не јавим Краљу да се сада са једном ватњом не може ухватити Ботоје ни жив ни мртав". Слушај Станоје !

— СОлушам сатниче,