Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

Вођ белих перјаница беше победник у „ломљењу копаља“. ;Е-]

На урнебесно клицање оне светине, витев само обори своје победничко копље, па ходом изјаха ив потедишта, предаде коња и штит своме штитоноши и оде под свој шатор. =

На царској трибини беше врло живо интересовање ко ли је тај витез, али нико није знао, јер на његовом

шлему и на његовом штиту беше само једна ружа, а

тај грб не беше никоме познат.

То интересовање поста још веће после друге трећине багорде, јер и у њој оста победник вођ белих перјаница, у толико више што се савнало да победилад није хтео да прими коња и оружје побеђенога, него их је поклонио побеђеноме.

Кулминација општег одушевљења постигнута је, када и у појединачном двобоју на мачеве опет оста

победник — бела перјаница.

Палман одведе победника пред цареву трибину. „Бела перјаница“ спусти своје копље пред царем. Душан устаде, а са њим и цео двор и сви његови гобти. | 7

— Јуначе! — рече Душан — подигни твоје по. бедничко копље да на њега прикачим венац, који си данас јуначки заслужио. Пођи са тим венцем око целог потецишта и добро гледај зве наше лепотице које су данас овде сакупљене. За коју ти нађеш да васлужује да се прогласи ва краљицу лепоте, ти њој предај овај венац, да те она њиме увенча.

Витев подиже своје копље до цара, и кад је Душан прикачио венац од доворовог лишћа на његово копље, он се дубоко поклони > коња, па онда окрете коња и стаде ходом пролавити поред свију трибина, док их није обишао све и опет се с друге стране није вратио пред дареву ложу, па онда опет пође мадо даље, ваустави коња, ивдиже се у стременима и подиже кошље с венцем те га подожи у крило једној девојци, која је смерно седела у трећој врсти седишта цареве трибине.

5 , 83