Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

Брапивојевића, кога су Дубровчанл држали као свог вужња у једној од градских куда, у нарочито за њега направљеном дрвеном кафеву. Он је мирно читао свете Ењиге, јер је веровао, да ће га Бог неким чудом спасти. -

— Још је срећа, што сужњима допуштају читати и писати: Ја сам читала рукопис, у коме су животи светих отаца, и који ву писали два сужња Рајчлн Судић и неко Кијевац. Не могу ласно ваборавити њихов уздах

на једноме месту рукописа „да њих ево већ пет месепи——

држе у једној кули, у тезкоби и смраду, | вбог рехсивдаје; али они су невини и уздају се у Бога, творца неба, земље и мора и у Богорадицу | оближњег манастира Косенице.2 На другом рукопиву нађох, да га је писао „бужањ који се не радује“. Да, да... Има још много песреће и неправде на овоме свету...

Царица Јелена потону у неке тешке мисли ..

Фра Вите је слутио какве су то мисли, па не рече више ни речи.

На један пут забрујаше црквена ввона са нскакве оближње цркве.

Царица се 02 ив својих мисли л угледа — високе Дечане.

— Какво величанство! Какво благородство! усклидцаваше Царица. — То је најплеменитија грађевина од Црног и Белог Мора до Јадрана !

— Џа ипак — рече фра -Вите скромно — она није ништа друго до мој покушај, да сложим италијанско грађевинарство са византијским. Све, што је депо на досадашњим задужбинама српских краљева, и све што сам лепо видео у приморју и по Италији, све сам то покушао да саставим овде у једну делину.

— M покушај ти је сјајно испао ва руком — рече Царица, али није могла наставити, јер ив капије па манастирском пиргу појави се литија свију калуђера из манастира, коју је предводио Фом игуман.

Царица ваустави целу своју „турму и ивађе JB својих колесница са својим „владикама“. Цела мушка

45

ESSE