Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

— Августјејша кира Јелено! Венчавам те за Царицу Србима и Грцима.

— Многа љета Царици! — вахори се по целој цркви.

— Тебе сине Уроше — окрете се Душан звоме „златану“ — крунишем ва мдадога Краља све српске и поморске земље! — и Цар спусти своју краљевску круну на главу свога младога сина.

Царица и млади Краљ деливаше руку која их круниса, устадоше и одоше да стану поред царског престола у цркви.

Кад је дошло до многољетствија с амвона, онда је протођакон овако вагрмео :

„Благоверном и христољубивом Цару све српске, грчке и поморске вемље, Арбаније и великог вапада, августјејшему господару Стевану Душану, благоверној и христољубивој царици Србљем, Грком, Бугарима и Арбанасима, августјејшеј кира Једени, и благоверном и христољубивом Краљу српске и поморске земље, Царевићу Урошу подај Господе, дуг и срећан живот итд.

Ми не смемо помислити да је протођакон скопске саборне цркве самовласно уметнуо у титулу Дарице Јелене ону реч „Бугарима“, и ако је Царица Јелена била по роду бугарска царевна, у толико мање можемо 10 помислити, што има Душанових повеља из доба непосредно ива крунисања, у којима он сам себе навива Царем Срба, Грка, Бугара и Арбанаса. Факт је, да Цар бугарски Александар није због те титуде у тим повељама протестовао ни „онда у Скопљу, ни додније.

Да ли је са пристанком Александровим тако формулисана етнографска титуда новога Цара, можда због оно Бугара око Велбужда, или су се оба Цара договорила да на тај начин обедеже да су Бугарска и Србија једна држава са два владаоца, не усуђујемо се пресудити, и ако за посдедње схватање имамо докав баш на овој служби крунисања, јер истога дана у цркви Душан производи ва свога деспота не само свога подубрата