Četiri bojne vojvode

35

кроз гудуре и кршеве Црне Горе и Арбаније, пе одвајајући се ни једнога тренутка од својих npeoсталих сокола . . . Пошто је своју Армију поново уредио на острву Крфу, истина малобројнију људством, него што је раније била, превезао ју је 1816. године, у месецу Мају на Калкидичка иолуострво, а то је источно од Солуна. Ту се вежбала и допуњавала своју спрему, па је, у Августу 1916. године, Војвода Степа, повео своју Армију ка јужним границама Отаџбине у правцу Могленске равни ка Соколцу, Добром Пољу, Ветернику -и другим положајима. То је био најугроженији и најопаснији положај нашег Солунског фронта. Непријатељски положаји су били на највишимтачкама голих, високих и стрмених, нарочито с Могленске стране мориховских планина. Армија Војводе Степе је у таком положају остала и издржала од јесени 1916. до 1. септембра 1918. године, подвлачећи се стопу по стопу, до под саме врхове голих планина, на којима су се находили непријатељски и природни и вештачкп утврђени положаји. За то време, често су војници његове Армије имали, да издрже паклене нападе и крваве борбе, али су они све то јуначки издржали и дочекали, да у срећном походу и налету 1. септембра 1918. године, избију и на саме врхове опасних непријатељских положаја, отму их и непријатеља потисну и потуку. Војници су сами на рукама износили на те положаје: митраљезе, топове и друга' тешка ратна оруђа. То је било тешко, претешко, али љубав према слободи пале и поробљеие