Cvijićeva knjiga

46 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

лизацијом, у колико она постоји, већ би је помагала, допуњавала, усавршавала. Ничим ми не можемо више допринети развијању опште културе, него стварањем своје самосталне, у многоме специфичне цивилизације, која својим друкчијим начинима и резултатима може оплодити општу; јер, у колико ова постоји, она је у многоме синтеза старих и нових, европских и ваневропских цивилизација. У том би се смислу и словенска цивилизација стопила са општом. — Обратно, у колико ми Словени будемо дубље упознавали разне типове данашњих и старих-цивилизација, у толико ће наша култура бити плоднија и богатија аспектима и проблемима; можда је потребно нарочито поменути да у сферу нашег интересовања улазе и т. зв. источњачке цивилизације, Исток, од кога су дошле многе дубоке опсервације о људској природи, и одакле су потекле неке од најоригиналнијих и највеликодушнијих мисли и осећања.

Тежња за стварањем словенске цивилизације у обележеном смислу нема везе са идејом политичког панславизма, јер мада поједини словенски народи имају заједничких политичких интереса, међу њима има и политичких супротности, и зато би уношење политичког момента шкодило идеји заједничке словенске цивилизације.

На примеру јужних Словена, које боље познајем но друге словенске народе, желим показати како се могу одредити оне особине на којима се може створити снажна и у многоме оригинална јужнословенска цивилизација. Али пре тога две напомене.

На заједничкој словенској цивилизацији је и досада рађено, и код појединих словенских народа има одличних почетака тога смисла. Али није било координираног рада, са планом и системом. Можда само зато што нисмо сви имали самосталних држава, или су оне биле мале, осим Русије. Јер за развијање самосталне цивилизације треба и већа територија, и више људства, и нарочито могућ-