Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 18.

Д.-Б. ИСТОЧНИЕ

Вр. 2.

карп, еп. смпрнијски (■{• 167.) и Кипријан еп. картагински (-ј- 258.). Са четвртим ви]еком настају боља. времена и повољније околности за унутрашњи развитак и спољашње устројство црквенога живота. На васељенским и помјесним саборима издани су позитивни црквени закони, које ми канонима или правииима зовемо, који се односе на разне гране црквенога устројства. Многи, од тијех закона прописују услове, под којима може неко примити свештенство, и излажу права и обвезе свештенослужитеља на основу божјега слова и практпке апостолске цркве. Св. оци и учитељи црквени стали су полагати та правила за основ практпци црквеној и развијати из н>их идеју пастирске службе. Међу овијема највидније мјесто заузимају: Св. Григорије богослов, св. Амвросије медијолански, св. Јован Златоусти, бл. Јероним п сз. Григорпје двојеслов. Св. Григорије богослов, патријарх цариградски (ј- 391.) високо цијенеки сан свештенички, учи, да се нико не прима ове дужности без претходне спреме, имајући своју сопствену корист само пред очима. Боље се учити, говори он, него ли незнајући сам, учити другога. Указујући на дужности свештеничке, особито упућује на проповијед слова божјега, на лијечење душевних немоћи пастве своје, и на заштиту св. истине против непријател.а Христове цркве. А да се могу испунитп ове дужности, потребно ј е, говори, осим благочастивости, још и теоретичка, научна спрема. Св. Амвросије, еп. медијолански (милански 397.), поставши по жел,и народа ненадно епнскопом, осјетио је био оне неугодности, које може имати свештеник, који није довол>но спремл,ен за свој позив, те је за то обраћао особиту пажњу на васпитање онијех младијех л,уди, које је одабрао био за пастирску службу. То свједочи његово дјело у три књиге, које носи наслов: О дужностима свештенослужитеља, и у коме даје практичку поуку служитељима црквенима и износи им примјере дјеловаља старо — и новозавјетнијех праведника. За основ сваке дужности узима он ове четири добродјетељи: мудрост, справедљивост, одважност и умјереност. Св. Јован Златоусти, патријарх царпградски (-ј- 407.). Бјеше најприје ђакон у Антијохији (380—386.), и кад му понудише вишу пастирску службу, знајући за одговорност, која је с том службом скопчана, желио је избјећи овоме позиву, а да оправда себе, написао је шест књпга „о свештенству", у Форми разговора са неким другом својијем Василијем. У овоме своме дјелу описује Златоусти високо достојанство, али и велику трудност пастирске

службе. Између осталога говори, да достојанство кандидата свештеничкога не зависи од његовијех спол>ашњијех заслуга, и не толико од његовога благочашћа. Знадем ја многе пише овај знаменити јерарх црквени — који су се подвизавалн цијело вријеме и мучили себе постом; кад су били у самоћи и размишљавали о себи, угађали Богу и сваки дан успјевали у л,у бомудриј у, а кад су дошли у народ и дужни б и л и исправл.ати незнање његово, једни су се од њих већ при самоме почетку показали неспособни, а други су остали код куће и одбацивши пређашњи начин ж ивота, сасвим су се искварили, те тако никакве користи нијесу другима учинили. — Ако је когод, шта више, провео савсвој животунижој службииуњојзи остарио, ја га не сматрам још достојна за вншу службу, због тога само, што је остарио у служби. (Петрогр. 1872. књ. 3. стр. 55.). И тако онај, ко^и рукополаже, дужан је добро испитати онога, кога рукополаже, а и овај треба прије сам себе, да испита (књ. 3. стр. 76.). По учењу Златостовом, свештеник треба бити образован човјек, треба знати св. писмо, тврд бити у догматима своје вјере, и кадар бити сваку туђинску навалу одбити. Јер незнање једногачовјека, говори Златоуст, многе доводидопогибел.и (књ. 3. стр. 90—91.). Блажени Јероним у своме спису „о животу клирика и свештеника", написаном око 393. год. устаје протпв некијех недостатака западнога свештенства, и даје свештенослужител>има лијепе практичке напутке с намјером, да ови достојније врше своју пастирску службу. Клирик, посветивши себе на службу цркви Христовој, говори бл. Јероним, дужанјеприје свега знати значење свога нмена, грчка ријеч клирос значи нашљедство. Клирици називају се тако илп по томе, што су нашљедство господње, или по томе, што је сам Господ нашљедство или дио њихов. (Нечаев. Практ. руков. 2 изд. § 33.). Св. Григорије двојеслов, енископ римски (ј- 664.) у своме спису: П р а в и л о пастирско, кога је написао у одговор Јовану, епископу равенскоме, кад га је овај прекорио за то, што се је Григорио хтјео уклонити од пастирскога служења, описује важност и трудност службе свештеничке. Већ у првоме дијелу тога свога списа у наслову прве главе говори: Незналице, да се неусуђују примати на себе звање пастирско; и за тпјем продужава: Нико на свијету не прима на себе, да учи другога, каквоме знању, непознавши га прије сам. Григорија двојеслова