Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 52.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр.4.

добивен пеће донијети у дом ничега доброг, а најмање божијег благослова, а без њега у дому је тама и назадак. Да бп се приговорило, да школа не чини своје, вјерујте не би се имало право. Данас се школи и учнтељима, што се тиче похађања цркве нема шта рећи. Слободно могу рећи да их ми данас мало имамо, који гријеше у том погледу, а ваљда нема ни ј днога, који ревносно непоучава ђецу ЈЈер ^науци и црквеном појању. Кад нестане српских православних школа — чему ћемо опет сами ми бити криви — и кад стане свештенпк молити ђецу да поју, да читају апостол или да се обуку, онда ћемо тек познати шта школа и учитељ за цркву данас чине, онда ћемо текпознатп: велику важност чисто српске школе за српску цркву. — Ако, гдје — гдје и гдјекад и погрнјеши учитељ, то је опет, према његовом раду у цркви, оеобпто ђе је сам, тако незнатно, да се неможе нп внђетп без очију, које и у јајету длаку траже. Нека црква онолико помаже школу т. ј. нека је потпомаже матернјално, а свештеник са двери нека впше пута проговорп за школу, па ће бољу пјему пјеватп. Црква и школа јесу двије, нама најнужније, не раздвојне сестре, а српска школа једина васпитава наш подмладак по жељп наше православне цркве, а на корист вјере, народности и обичаја српских. Кућа и школа, родитељ п учитељ, и сваки хрпстијанин, још доста треба да чине па да вјера не пане, јер без наше прађедовске вјере и лијепа ће српска народност изданути. У колико се увиђа школа чини своје, она једина право цркву помаже, јер зна да без ње пада црква; сад би требало сви да скочимо по примјеру школе, па да подупиремо обадвије, јер без српске цркве, још једном да рекнем: нема српске народности. Који се учитељ данас држи у нашим општинама, без приговора на његов рад, на његово морално и хришћанско владање — јунак је и узор међу учптељима. Елем, школа и учитељи нијесу криви што је „празна црква."

Прије неколико дана запођеде се ријеч у нашој црквено школској општшш: Зашто су цркве празне, те се дође до тога, да су свештеннци и трговцн криви. Свп рекоше да су они криви. Свештеници су криви, што ријечју слабо иотсјећају народ на богомољу и на богоугодан живот и владање; особито то се не чини по селпма. То је дакле, узрок што се сељак само у великој невољи сјети цркве. Трговац је крив, што као паметнији даје хрђав примјер сељаку, отварајући радње прије цркве. Но он је још најкривљн што он и преко свештеникових ријечн то чини, те не можемо кривити ни свештенике у толикој мјерп. Зато би народ требало често пута опомињати, не само у цркви него и пролазећи кроз-а њ, да се сјети цркве. Но и ми грађани треба у томе да радимо, те да нашег свештенпка глас не остане: „глас ваппјућег у пустињи." Не чинимо ли ми по ријечима његовим, још ће мање чинити сељак. Сви треба да будемо плодна земља за свештеникове ријечи, као што су били наши стари, који су походили божије храмове страхујући за свој жпвот. Заиста смо у томе много отишли натраг; како мушко тако женско, како младо, па ваистину готово тако и старо. Што се вели неки свештеници неће — можда има и тога, али за таке је духовна власт, која и хоће и има снаге, да их опомене па п принуди на тачно вршење своје свете дужностп. Што се вели, да некп свештеницн и нијесу вјешти — и томе би се злу у неколико доскочило, само мало труда и воље. Нека сваки прото односно надзиратељ протопрезвитерског уреда једном, бар, у два мјесеца (ако није могуће сваког мјесеца), позове свештенпке из свог протоиресвитерата на разговор, на договор, па нек се ту самн између себе ноуче и договоре о тачном вршењу своје свете дужности, и о тачном извршивању наредаба АЕМ. Конзисторије; а нек прото и надзиратељ о том своје извјешће редовно шаље својој духовној претностављеној власти: па ће по нашем мњењу мање бити онпх „ н е вј е ш т и х."