Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 74.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

и 11. часа не смије да буде ђацима, јер у противном случају учитељ ништа не ради; често му се иридикује, како има да се влада у свакој прилици 1вегова додира и дјеловања и бог те нитао, шта ту све нема. Ето то је тај мометани осврт на наше дојмкошње и садашње школско стање и уређење, које ћемо даље узнастојати, да са наноменама неким, нрочистимо у толико барем, како бн тиме дали иовода ширем размпшљању о уређењу н унап])ијеђењу нашијех српских вјероисиовједнпх школа. Ми нећемо и неможемо да одричемо добру вољу наншјех ошнтина за одржањем своје школе, али опет морамо да иаглаеимо, да оваково стање у ве1)нне нашнјех вјероисповједнијех школа не може и несмије дуго да остане. Имамо истина много сигурнијех и очевиднпјех доказа, да наше ошптине воле да имају своју рођену школу, п само да је имају, на ма како она жпвотарпла. Ми се несмпјемо више ослањати на то, што имамо обичај да кажемо „наша је школа, та каква је таква је, то се никога не тиче." Није тако; јер. и кад се другога не би ипшта тицале наше вјероисповједне школе, опет сс тичу салгајех нас. Сигурно ни један од нас не може бити равнодушан према постојећем стању и ириликама, да се, рецимо, коме дијете поврати са пријамног иснита из гимназије или друге које школе из разлога што није довољно снремљено, а овамо најбољу свједоџбу има. Узрок ту може бити какав му драго, ама се опет само нас тиче, и само се нама тиме штета наноси. ТТе знамо ни то, да лн има која од наших вјероисновједних школа што постоје, а да није бар једном или више нута већ свака од њих доживјела иоејету државног школског надзорнпка. Имали смо прнликс из многијех уста ио мјестима чутн : „Данас пам је био неки госнодин нз Сарајева у школи, биће да је школскн надзорник, иа Бога тн, има ли он то право, да и наше школе надгледа? А како да не; то свагдје бива и мора да буде. Држава није само правна институција, пего и културна, па јој је у дужности да се брнне и за културу народа свога. Она се мора да брине за мир п ред унутрашњи, а како је могуће то само онда, ако су сви чланови њени за то довољно нриправљени, ондаје природно, да држава с тога пе може бити равнодушна нрема ваепнтању и настави у школама, које у њој постоје. Нама, да богме, да мора бити зазорна ствар, што нам школе други надзирава, кад томе до сад нп од свогавичнн не бијасмо. И овоје црна, ирецрна слика, коју морамо да нацртамо, ал' не да пад њом кукамо и запијевамо, него да јој лијека потражнмо. Ми у овијем краЈевима немамо нн јсдне наше власти, којој би у дјелокруг спадао надзор и уређење нашнјех срп. вјеронсп. школа. И сами смо збиља мислили и за стално држали све до данас, да бар наша внсоконречасна

конзисторија сарајевска има за своју дијсцезу ту власт у својим рукама, иа као да ни то. У њезнном „Пословном реду," који нам је до руке дошао, опширно је нацртан њен дјелокруг, и допире ексцентрично чак до граница нашијех вјеронсповједнијех школа. § 12. истина каже: „Каноннчно главно нрегледање манастира, парохијалних цркава, д у х о в и и х образовалишта и васпнталишта," п даље § 23. иод IV. 3.) „Надзор над ист. правосл. вјеронауком на основннм и средњим школама," н то је све што нађоемо у „иословном реду" наше високонречасне конзнсторије, да се школа тиче. Није дакле никакво чудо, што ми до данас немамо још никакве статистике о сриским вјероисновједним школама ни у овој"), а нп у остале наше двпје митрополије, што би нам елужило за огледало нашег просвјетног стања. У колико нам је познато било, па се сјећатп можемо, нотраживала је наша в. иречасна конзисторија још под впсокопреосвештеним митронолитом Саввом од појединих општнна, да јој исиуне н иошаљу нужне исказе о својим вјероисповједним школама, иа као да на томе и данас стоји. — Садање сгање наших вјеронсновједннх школа чисто је оглсдало само наше народне свијести, па за то и могосмо да наведемо и нримјеиимо иа себе оне ријечи у ночетку овога чланка. Онстанак, проширење и унапређење нашијех вјероиеновједнпјех школа нс може да буде пптање нашега срца нити натне л.убавп према њнма, јер нема нравога Србина, који не би волио, да све оно, што се његово броји, не буде свијетло и нанрсдно. Иаше су школе данас већ нитање наше озбиљне воље и пожртвовања, и лако се можемо да разумијемо, каква јс и колика је коме дужност и обвеза према њима у овоме погледу. Не може се етрого осудити, нТто на многпм мјесгима, гдје наше школе пмамо, не постоје ни школски одбори, нли гдје и постоје, што не вијећају о бољитку своје школе. Не имати руководсгва а не добијати ни унутсгава ни са које стране, устручава се многи да суди и рпјешава о стварима, које се тичу народне будућности, и мора му се одобрити, што се не мијеша у стварн, које сам ие разумије. С тога и видимо, да су нам за сад најбоље оне школе, које су остављене опробаној савјестн учитељевој ; све друге вапију, да им се судба што прије преда у стручне, у позване руке. Стручан надзор и унрава школска је за развитак њен врло важна чнњенпца, н без еваке еумње заузима прво мјесто послнје прописаног наставног плана н нрограма школског рада. Од надзора и управе зависи увијек нанредак, а често и оистанак народне школе. У колпко је *) Статистику нашијех вјероисповједнијех шкода по налогу конзисторије подноси свештенство ове дијецезе, но пе подпуну. (Уред.)