Dabro-bosanski Istočnik

Стр. Ј 86

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 11 и 12

Код нас нага народ славп врло добро и св. Василија. Ја мислим да код нас нема ни једнс српскс куће из које није било барем двоје до троје чељади ишло и поклонило се светпјем моштима овога светптел.а, а и сад иде по нсшто али већ слабије него прије. Дана 29. априла кад се слави памјат св. Василија, код нас буде тај дан врло свечана служба и тога дана ни један од нашијех Срба не отворп дућана. Хвала им кад овако славе своје српскс светитеље, само би желио да и св. Саву у будуће бол.е прослављају, угледајући се на осталу своју браћу у Босни и Хсрцеговини. Тропар св. Василију гласи на српски овако :

„Од младостпн тпвоје свсга себс Госиоду одао си, мребивајуНи у молитвама, мостима и трудовима очс богоносне: бно сн образац додродјстсљи своме стаду. Овог ради вндио јс Лог твоје ироизволење, поставио те својоу црквн иастнром и добрим Архнјерејом и по иреставлсњу твоме сачува свето твоје тјело неиоврнјеђсно светишељу Василије: Моли се Христу Богу да се снасу душе наше и . Глас 4. У Фочи, 29. априла 1889. Превео нз „Србљака" Ристо Павловић свештеник.

Од Требиња Пише С. Л : (Свр! Овим хоћу да испуним задану ријеч у првом писању; дакле ево ме на биљези! Прво далматинско мјесто, које ће срести путника на путу из Мостара жељезницом путујући, јесте Метковпће. То мало трговачко мјестанце, броји око тридесет православнпх домова^ који нмају свога евсштеника и врло лнјепу цркву, која је подигнута на брежуљку повишс вароиш. Велика је разлика пзмеђу некадашњег ]\[етковића п данашњег. Сјећам га се још из 1875—6 г. кад се подигла сиротиња ра.ја, која је гомилама из Херцеговине Метковиће напуннла, бјежећи испред зулума. Онда бијаше варош и обала веома нечиста и неурсђена, а данас се човјеку мили обалом Нерстве прошетати, којаје лијепо подзидана те лађе из Тријеста и Дубровника сасвим лахко могу пристатп уз обалу. Од варошн па до ушћа Неретве у море, она је добро уређена и за плов.љење згодна, а кад се добро уреди па сс н оне веома простране баре пзсуше, онда ће бити и впше блага и мање грозннце, која путника, у што би рекао „што бп?" —помилује по леђпма, зато мало ко прегне да пнје воде а према томе може се мислити шта бива са вином. Ујутру око • 101/ 3 сати опремисмо се на жељезницу, која стаје на десној странп Неретве управо према вароши. Жел.сзнпцом путовати, значп летити, па мало шта може човјек впђетн и упнтати. Од Метковића до Мостара пројурисмо

до Мостара. свештенпк. Јтак.) све десном страном Неретве, дакле уз воду, и то покрај: Габеле, Посушја, Почитеља, манастира Житомпшљића, Буне па у Мостар. Огроман број дпчнпх Мостараца са својим митрополнтом и великим бројем свештенсгва, бијагае на станицп жељезничкој. Кад се сиједи енископ пол.уби и поздравп са нашим митрополитом захори се: „живнлн!" Псто тако дочекасмо и старца митрополита, који са митрополитом тузланскпм стнже у Мостар истог дана у вече. Елем тропца владнка и преко четрдесет свегатеника већ бпјашп у Мостару. Не знам шта ћу прије да почнем описивати: да л' она гола брда која се око Мостара уздижу небу под облако, и која су начичкана тврдим кулама и „касарнама" теМостар изгледа као огроман град, да л' оно лијепо и голо мостарско бишће које сс простирс с обје странс Неретве чак до чувене Буне, ђе су дворп чувеног Алипагае Сточевпћа-Ризванбеговпћа; да л' „Пријечку" страну Мостара коју залијева ријека Радобоља, те даје Мостару оно што Требињу требињско поље, да л' подножјс реченнх брда која еу начичкана лијопим кућицама око којпх се простиру до у само ползе дивни мостарски виногради, којн су направили око Мостара „чслеби паз.чра", прави вијенац од надалеко чувене винове лозе; да л' сам град, који се не може много поноснти са чистоћом улица, са њиховом ширином, са доста лијепим зградама, јер све зграде