Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 208

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 п 14

еачувана, написана и толигс > вјекова свијету као узор добродјетељи изнесена била. Овдје ћу само споменути Милоша н Марка, који међу светнтеље не спадају, ади нх наш народ Српски п данас у пјесмама слави н уздиже, п њихова имена никад у српском народу умријети не ће. Може ли се данас затајити ма какав рад, особито онај који се на добро народно клони, и може .1 и свијету остати непознат? Заиста не! Браћо! Ја мислим да нема тога Србина, који не би рад био и којп није дужан помоћи народу српском, што би му за напредак служило. Сваком је отворено поље да се проелави, да постане знатан у Српству и цијелом човјечанству, само ако хоће. Сваки велим, можс помоћи по својим силама и то: једни добрим примјерима, други ерествима, трећи добрим савјетима и другим радовпма. Мн велимо, човјечији је живот кратак и за час га нестане, па га поелије заборавимо, но ја

велим, да је човјечпјн жнвот доста нродужен, само ако га на добро употребимо п ваљаним радом учинимо да нам име вјековјечно остане. Према овом, је ли умјесна она изрека од неких говорена: „ТГослије моје смрти да роди гора бисером мени је све једно". Ево дакле браћо, доклен се добра дјела сваког човјека продужују, н може ли нм когод границе положнти? Заиста не, доклен бар овога евјета траје. Благо еваком човјеку који својим радом име своје овјековјечи и који се покаже достојан дара Божјег да може са судбом својом располагатп, и који тако узраде показаће да су правп насљед ници Српског светитеља н просветитеља светога Саве, кога данас светкујемо и кога ће Српство славитн от рода в' род. Ампн. Говорно у Бањалуци 1889. В. Ковачевић протојереј.

Одговор свештепику К. К. у Бихаћу.

Вп ме, љубезни по Христу брате, у 7. бр. од ове годиие овога цијењеног листа позивате, да „сво потанкосги при служењу свештеншса са Архијерејом, па и преко цијеле јутрењс п службе и вечерње, и кад служи свештеник уз владику, а када без овога, и када служе сами свештеници, без Архијереја, — по реду опишем, да се неби неприлике нрн служењу дептавале". Колико ме је зарадовало ово братско повјерење ваше, и јер ми се пружа прилика да браћи својој по знању и могућности мојој у чему могу и што знадем, помогнем, толнко ме опет — да вам искрено рекнем — растужио тај ваш позив; ви ме изазивате на поље врло пространо — коме се једва краја догледати може; на посао тугаљив, у ком лако кога „очепити" можемо, без да и слутимо, кога и гдје чепамо. Ал ако емијемо искрено исповједити, ево разлога томе страху моме, односно вашег захтјева. „Потанкостн церемоипјала", по вашнм ријечима, није су свуда у нашем православљу једнаке, па ни у самим српским предјелним црквама. Узмите н. пр. наш обред при свршавању празнпчног вечерња (лптије), са свим је другчији тамо

преко Саве и Дрине и Дунава, него овај у вашим предјелима ; тако и јутрења, па и сама литургија. Србин „из пријека" да дође у овдашњу цркву, кад се литијско вечерње обавља, или „опнјела" држе на литургији, тај би се изненадио, кад види ту толику промјену. Илн, сравните Пређеосвећену ону пријеко, и ову нашу; или погледајте овај уникум у нас, кад се вијерни прпчешћују послије свршетка лптургије и отпуста без појања: тјело Христово примите; а погледајте онај обичај у остале браће наше, која се причешћују, кад свештеник са частнијем путиром позове вијерне „Со страхом божјим . . . . приступите"! Или да вам споменем бл&госиљање цвијећа на цвјетној јутрењи овдје у нас, гдје свештеник у молитви спомиње „кам от дрекеетч", која је народ кидао (гранчнце са дрва) и бацао п махао пред Христом, у знак његове побједе, а овамо мјесто г р а н а (врбице) он благосиља цвијеће! Или да вам оппшем ход свештеннчки са плаштиницом, на велики петак, па да вам говорим, да плаштаницу носе свештенпци, а гдје ових нема више, до лн једног, најодличнији чланови цркве, или баш дјечнца у стихарима, а сви остали (и свештеници обученп), да треба