Dabro-bosanski Istočnik

Вр. 13 и 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 209

да иду за плаштанпцом, јер је ово Христов погреб — кад овдје са свим друкчије бива. И да вам опишем, како при малом входу на литургији, кад више свештеника служи, у нас пријеко иду два и два свештеника за еванђел.ем, од млађих па све на старије ? Кад овдје друкчије то бива. Па гдје су још оне силне разлике при погребима и вјснчањима ? I 1 ). И ко би вам те разлике овдашње и ондашње све изређао! Па по коме обреду желите ви сад од мене, љубезни брате, да вам ја потанкости опишем?? Биће вам познато, да сам ја с ону с.трану Саве рођен, у будимској дијецези. Син и унук сам свештенички, а до скора бројао сам у нашем сродству до 9 свештеника живијех. Успављивали су ме и будили ирмоси и црквене стихире, скоро рећи, у цркви сам се родио; држао сам пијевницу сам већ. у мојој 9 годинп, дакле сав обред црквени знам. Свршио сам велику гимназију и богословију у „Сијону срнском", у Сремским Карловцима, појући при патријаспма Рајачићу и Маширевићу, као нрви пјевчика. Дакле видио сам доста красна обреда и свечаности за толико година у Карловцу, и служаба и ђакоњења и попл.ења и владичења. А послије богословије одох у Биоград, те као лицејиста 1864— б. год. иМадох прилику гледати тамошњу богослужбу и обреде, кроз годину дана, Затим бијах нарох у чисто грчкој парохији, у једном граду код Пеште, нреко 15 година; дакле видјех и грчке обреде и обичаје, служећи искључиво све на грчком језику. Али кад овамо дођох, виђех неку разлику. Ја држим да су ову разлику у служењу увели овдје у вас стране владике, и о р и ј е кл о м Г р ц и и Б у г а р и ; а народ је већ томе навикао се, па сад је тешко народ разувјерити од тога обичаја. Ја се клањам сваком Архијереју, цијеним обичаје народње, али сваки поступак, окрет, говор при служењу, треба да носи на себи смисао ') Н. пр. при вјенчдњу један свештеник даје брачницима само вина, а други и хљеба и вина; један даје вина само брачницима, а други даје свима сватовима; један свештеник мијења собом нрстење, а други немијења, него рече па то кум учини ; у једнога кум држи вијенце на брачницима, а у другога не ; у једнога држи кум свијеће (кад се обилази) на раменима брачника, а у другога држи просто у рукама; у једнога стоји кум у средини између младожење и невјесте, а у другога кум стоји иза леђа младожење, а стари сват иза леђа невјесте, у треНега пак свештеника стоје сви упорсдо у једној линији и т. д. Поред тога има доета разлика у кадењу и затварању и отварању двери и завјссе и т. д. и т. д. — Уредн.

догматички и и,рквено исторички, иначе је кривотворење. Ево како вели о томе наш врсни каноннста, честити владика. жички г. Никанор Ружичић, у својој књизи „Номоканон", стр. 444—445: „Да се чита у једно и исто вријеме у цијелом хришћанском свијету, не д о з в о љ а в а ј у ћ и у н о ш е њ е нових молитава или какве р а зноликости и самовољства, јер — разноликости и сомовољства расколе изазивају " А гдје је правило за тако звана овдашња „Денија", која читају само неки овдашњи свештеници, и мало је који од нас у те тајне посвећен ? ? ? Да су збиља неке разноликости између овдашњих црквених обреда, и оних с ону страну Саве, види се и из чуђења једног у свим гранама црквене знаности изученог владике прекосавског, кад је приликом хиротонисања садашњег нашег и овдашњег митрополита, видио обред как5 га свршавају саслужећа му браћа архијереји, те склопивши руке рекао: „Та шта је ово, ја то никад видио нисам, ја то не разумем" ! Осим самовоље, а можда и недостаточног познавања догматичког и литургијског смисла, и значења нашијех обреда од стране онијех лица, која ту разноликост уведоше, још се повод за то приписати има и оном странОм „Типику", кога се овдашње свештенство тако својски придржава, а који је тискан у Цариграду, у патријаршеској типограФВЈи, 1860. год. списан Георгијем К. Протопсалтовичем, за бугарске архијереје. Та сравните овај типшс са славенским" типиком, и са правилом у триоду, пентикостару, октоиху и минеима изложеним, па ћу се ја вама чудити, ако се ви том чуду зачудити нећете. Сасвим други ред, други начин. А сумњичити можемо сваку књигу, која се са нашом не слаже, кад су толике секте и расколи и јереси, да нм ни броја не знаш. Дакле, љубезни брате, ако желите да вам потанкости служења свештеника с архијерејом, вијерно опишем, онда вам морам изјавити, да се ја тога мучног посла примити не могу, све дотле, док се и овдје не уведе онај обред, који се набљудава тамо у нас преко Саве п по Далмацији. А да ће и то доћи, уздам се у нове наше архијереје, који се сада бирају из српског рода и племена, као потомци онијех Срба, којнма је патријаршија Пећска, матица била, а од куда су сигурно и наши прекосавски 2*