Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 15

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 245

Физичнијех сила умножавали су патњу, која би трајала по три а више пута и по седам дана. Пошто јеврејски закон није допуштао да тјела стоје на крсту даље од сунчевна заласка (второзак. 21., 22—23.). то су до м:ало послије распињања пробадали копл>ем распете и пребијали голијени њихове. Ето какве је страшне муке претрпио Богочовјек и наш Искупител.; ето какве је неправде, погрде и страдања поднио син Божији а једино

из љубави и своје божанствене снисходљивости према грешном: човјеку. Понизио је себе бпвши „иослушником даже до смерти, смерти крестнпја", за то и Бог њега повиси и дарова му име које је веће од свакога имена, да се имену Исуеа поклони свако кољено онијех који су на небу и на земљи и под земљом и сваки народ да призна, да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Филибл .анима гл. 2. ст. 8—9—10—11). Прерадио и посрбио Архим. Венијамин.

Б е с ( Говорио Ст. Давидовић прото, приликом вјенчања

Цијељ, рад које је еупружество по цијелом кругу земном распрострањено, јест: 1. Зарад умпожења рода човјечијег и славе вјечног имена Божијег. Сам Бог створпвшп нрвог човјека Адама, створпо је у исто доба и жену му, те спарившп мушко и же^ско рекао је : „рађпјте се п множите, и напунпте земљу, те владајте њом, називајући се господари свију створења на земљи. И одиста од то доба, та моћна Божија заповијед иепуњава ее и род човјечијн рађа се и множи. Богом благословеном брачном свезом род љуцки на земљи се умножио безбројно. Зрно Богом посијано никло је и одрасло огромно дрво, које је својим гранама прекрилило сву васиону, те тиме засвједочило свемогућност и велнчпну Творчеву. Друга је браку цијел, узајамна помоћ породична у току живота јој, по оним ријечима пророчкнм, да није добро бити човјеку да је усамљен, те му је придодан и друг — жена створена од ребра човјековог. Жена је дакле одређена у помоћ човјеку и као кост од кости његове и тијело од тијела његова вазда је тежило, да нађе дијел тијела свога. Човјек нежењен, вели се да је полу човјека а свака половина треба да се попуни и поетане једном цјелином. Св. писмо дакле назива жену помоћницу човјекову у свима одношајима живота му п као дар Божији и најдрагоценије благо за човјека. Добра је жена круна славе мужу своме, п та доброта и вриједноћа женина

о е д а. једне свештенпчке кћери 1885. г. у Б -Градишки. Д оставит г к чмов^ккт*. отца своего м /иат^гк и при/гкпитсА жси-к своеи и вВдпм два в^к 11/1отк един8". заиста вриједи више, него неизмјерпма драгоцјеност. Добра жена весели свога мужа и све трудне године његова живота украшава милином и спокојством. Рђава пак жена човјеку је мољац у костима му и незнам шта би друго и казати могао, него ли, тешко ономе, ко се још у то зло упрти. Св. ап. Павле говори: „добро је да свакп човјек има своју жеиу и жена свога мужа"; даље наставља: „добро је удовима, да остану удови но не могу ли се уздржати, то нека се жене, јер је боље п женити се, него ли распуштено п безаконо живот проводити". Судружество је дакле узда којом сваки својим страстима треба мјеру да опрједели. Брак чини људе великим, срећним и моралним. Из свега тога сљедује да супружници човјек и жена ваља и треба да свагда указују једно другом чисту и нелпцемјерну љубав, да су једно другом вијерни и да се узајамно потпомажу и у срећи и несрећи, богатству и сиромаштву, у здрављу и болести, а свеза та тако је тврда, да супружници једном вјенчавши се не могу више никако растављенп бити, осим у случају смрти, као што и она св. ријеч говори : ежЕ Еог сочетЈ, челов^ккч* да >н разлКчаггк. г 1ули сте дјецо ријечи истине, зато се по томе и влада)те, па ће вас Бог благословити, п ви ћете бити срећни и задовољни у вашему будућем новом супружеском животу. Амнн.