Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 330

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

за сггасење, и пошто се најпослије о њему увјерио, да је још из малена знао света писма, која га могу умудрити за спасење у Исусу Христу. (Тим. III, 15). — Осим Тимотија спремао је, учио и настављао св. ап. Павао пуне три године и саме презвитере еФске цркве, (Дјел. XX., 31.) и на састанку своме с њима у Милиту напоменуо им је, како није ништа изоставио, да им каже и да их научи, што је корисно пред народом и по кућама (Дјел. XX., 20.), а за тијем им је препоручио, да пазе на себе и на све стадо, у коме их Дух свети постави владикама, да пасу цркву Господа и Бога. (Дјел. XX., 28.) У колико се пак ап. Павао трудио, радио и настојао, да најприје спреми и научи за службу свештеничког зван.а Тпмотија и еФеске презвитере, у толико су опет с друге стране радиди, настојали и заузимали се и други апостоли, да науком и знањем спреме на своју службу своје сувременике, пак и будуће своје прејемнмке, налажући свима, да у дјелу службе и избора свештеничкијех лица раде по њиховим упуствима. Уш.љсд тога наравио је, да је ап. Павао и писао Тимотију, да владика односно презвитер цркве има бити: паметан .... вриједан да учи (I., гл. III., 2.), па, ако не би био такав, нека на њега не меће руку, као што му је мало ниже писао : не мећи руку ни на кога (I., гл. V., 22.). Титу 1е пак писао: да постави по свијем градовима свештенике, као што му је он заповиједио (1., 5.); а какву му је заповијед дао у том погледу, види се из овијех ријечи: „Који се држи вјерне ријечи, да буде кадар свејтовати са здравом науком и поаоравати оне, који се противе". (I., 9.). Према овоме и другијем упуствима у правл.али су се предстојници цркава и

послије апостолскијех времена, и премда тешко бијаше, — ради незгоднијех прилика за цркву и хришћанство, које су постојале, — наћи потпуно приуготовл.енијех особа са службу трудне пастирске дужности: ипак је избор свештеничкијех лица ограничен био искључиво и једино на оне, за које се временом и искуством дознало, да познају писма, да вјерно и тачно схваћају истине хришћанске вјере, и за које се претпостављало, да ће знањем и науком својом кадри бити утврдити друге у здравоме разуму •—• да, тешке ондашње околности и варварско прогонство пркве и хришћанства, није впше дало ни захтијевати у том погледу; али живо настојање предстојника цркве за што више изображење црквенијех пастира није могло малаксати. Врлијем и живијем својијем настојањем допринијели су у оном времену, да се млади .људн, који су по свима спољашнијем знанцима обећавали, да ће бити достојни сл ужит ел,и цркве, васпитавају и изображавају код презвитера, који су онда састављали клир еиископа, а били су при том пуни науке и знања. Ови дакле презвитери из клира епископа настављали су и руководи.ш те младе кандидате за пастирску службу, у најнужнијим за њих хришћанскијем наукама : заједно с њима чптали би св. писмо, тумачећи им емисао сваке реченице и ријечи, говорили би с њпма о предметима вјере и морала, и у опште излагали би им начела благочестија, доводећи их у свезу с другијем наукама. Ово пак старање о што бол>ем и савршенијем изображењу црквенијех пастира развијало се свакијем даном све више и више, и у IV. вијеку јав.ва нам се с бол>ијем успјехом, пошто је онда и самој хришћанској цркви повраћен био мир. У овоме вијеку налазимо код епископскијех