Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 372

Д.-Б ИСТОЧНИК

Бр. 24

Ето угледа за свагсог који жели по вољи и заповједима Бога Спасптеља живити и владати се; ето науке да се но њој у животу владамо, па агсо тако узрадимо, онда ћемо тек достојно прослављати славни празник рођеље Сина Божијег. А сада браћо пренесимо се мислима у Витлејем, пођимо ка вертепу и поклонимо се нашем спаситељу Господу Исусу Христу, и побожно запјевајмо и велико и мало ону значајну пјесму анђелску. Славимо Бога на висини и на сваком мјесту. Имајте тврду вјеру у сведржптеља Бога и у све оно, што нам је одгсрио преко јединородног Свог сина Спаситеља нашег Исуса Христа. Лзубимо и надајмо се на Бога. Вјера, љубав и надежда то су Хришћанске врлино, које сваког човјека овога свијета чине срсћиим а онога заграбног уводе у царство

небеско п у живот вјечни. ЉегуЈмо свагда мпр у дуппг и срцу нашем; хранимо мир у породицама нашим а с тиме хранимо мир и слогу у народу своме, те тим ћемо све боље и боље у сваком добру напредовати. Избјегавајмо сваку међусобну зађевицу, раздор, и недајмо повода проклетој неслози и неспоразуму, јер то таре како породице тако и општине, поједина друштва и народе. Имајмо добру вољу на свако дјело ради вјере наше, ради цркве нагпе, ради школе наше, ради православља и народа нашег. Сваки негса је свјестан своје дужности и негс је врши савјесно без притворства и без себичности. Нека је с нама и међу нама добра воља увијек, те гсад потреба заиште ради користи цркве, школе и народа нашег, покажимо је сви, и по њој извршујмо сви сложно намјере наше, ради добра и среће наше. Ђ. П.

0 стању Српско-православпог свештепства у Восни.

Ирочитавши чланак под горњим насловом у 21 и 22 броју овога цијењенога листа, нијесам могао одољети а да дубоко не уздахнем; јер ми читајући тај чланак изађоше пред очи све оне патње и невоље нашега кукавнога свештенства босанског, које оно преко своје главе премеће, борећи се са својим тешким и оскудним положајем, борећи се за „хљеб потребити". И заиста мало је народа у просвећеном хришћанском свијету у коме би било и издалека материјално стање свештеничко налико на ово наше; мало је народа велим, да му његове законоше, његови душебрижницн носе на себи слику најоскуднијех сиромаха, слику најхуднјех просјака и невољннгса, гсао што је то наш српскоправославни народ у Босни. И опет тај наш народ вели : да је народ! и оиет те наше црквене општине веле : да су на своме мјесту ! ! Мој љубсзни брат у Христу вели, да је у у њих тамо пеђе у Посавини свештеничко) стање жалосно. Вјерујем ја то њему врло добро. И у нас је жалосно, и чнни ми се још жалосније и чемерније ; јер ни у нас не дају што-но он вели : ни двизета, ни арманскога варићака шенице, па ни виселога сира ни покваренога масла. Све је то народ заборавио давати, па се још и не сјећа, да је икад од тога што год давао.

Па н биру је код нас још мало озвонило, јер тај најглавнији приход свештенички мало ко сад даје. А зашто бн га и давали ? кад им стоји од воље, хоће ли што дати или не, осим ако се који нађе те из милосрђа као и осталом просјаку коју огсу пружи. Тужити га немаш коме, јер ти се тужба не сахише; неће суд ни област за то да знају. Са тврдијем свједочанством освједочићу, да сам ја у једном селу, које броји стотину кућа једва 14 (словом четрнајест) варићака и то на најчемернији начин за годину дана укуппти могао. Ово купљење кукавнога бира, колико стане свештеника труда и понижсња нећу овђе ни казивати, јер то свак који у Босни живи познаје. Ал ево тешке муке. кад то и онај, који би требало да види, не види. Кад би случајно на попи било какових махана и недостатака, било би њих, који би се постарали, да то пријаве гдје треба П1та внше у тагсим приликама, нађе се њих доста, који чак измишљаЈу лажне клевете на свештенство, па га пријављују духовној власти, па богме и високој влади; јер незнају ваљда шта ће друго радити. Право вели мој брат љубезни и писац онога чланка, да је у првашња времена за свештенство било много боље. Мој отац био је