Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 108

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

0 реднђијп (вјери). (Наставак.) Глава 3. 0 откривењу. Откривење у најужем смислу те ријечи је дјело Божије иадприродно и непосредно, кроз које се људима саоиштавају нстине Богопознања и Богоиоштовања. Откривење дужно је истине природног Богопознања утврдити, очиетити и попунити таквим истинама, које или још нису биде познате човјеку, нли нису могле бити познате, као што су тајне. Но је ли могуће Откривење као дјело надпрпродно ? Откривење 1) могуће је од Бога, 2) могуће је са стране човјека и 3) са стране самих истина. I. МогуЋе је од Бога. «) Ако и човјек има способност саоиштавати другима своје мисли и чувства, и кроз-а-то рађати у њима нове идеје, којих они сами по себи не би никад Пмали; то тко може одрицати ову могућност у Богу, који је даровао такву способност човјеку ? Бог већ говори нам кроз природу, разум и савјест, и дјелује као господар свијета: па зашто бескрајна, свудаприсутна и еведјејствујућа моћ Његово не може бити достатачном за непоередна и надприродна дјела ? Бог је господар споллве прпроде, те стога може Он у њој не само посредно но н непосредно производити спољна дјела, н тим водити људе к познању нстине, илп снмволима и знацима илн звуцнма. Бог је господар и духова те може дјеловати и на њих кроз унутрашње надахнуће (вдохнокеже) на ум, давајући му нове идеје, или саопштавајући им више, особпто упутство. Откривење, које је поради свемогућства Божија могуће, не протуслови н осталим савршенствима Његовима, као: премудрости, благости, светостп и др; напротив из њега се она још јасније открнвају. Јер, премда је разум у човјеку глас Божијп, који му казује што је истинпто и праведно: но како он није нешто одјељено од човјека, него саставд.а битну својину његове природе; то човјек упуства разума дахко сматра за своја вдастита, заборављајући на Виновника природе, и тако их мало уважава. А како се кроз спољне Откривење ми учимо високим и пдо-

дотворним истинама, јасниЈе познаЈемо наш одношај к Богу и бдижњима; то се из овога очевидније открива свети и благи промисао, који управља свим оним, што се односи духовном нараственом животу човјека, помаже слабому његовому уму, и руководи га к' истини. Па овдЈ *е се Бог и јавља оцем, промислител>ем и васпитатељем човЈ "ечијега рода. 2 Могуће је са стране човјека. а) Човјек као грађанин свијета чуднога и надчуднога, може приматн поучавање (настакленЈе) како из овога, тако и из другога свпјета. Ако ј - е он у опште способан напредовати у евојим редпђиознпм појмовима од поучавања људских, то тим внше може се уеавршавати у њима од Божественога поучавања. Ми смо способни примати посредна поучавања од Бога : па како да не можемо примати непосредна кроз унутрашње духновење (надахнуће) и кроз спољашњу ријеч, кој'у Он, знајући нашу природу, као дј *ело руку свој'их , може учиннти прикдадном за наше способности. Зашто хоће човјека, кој'и се сав надази под руководством Божијим, тако дадеко удаљити од Бога? б) Откривење не протусдовп самосталности човјека, но сагласно је с његовим достојанством. Јер зна се, да човјек и до обичних истина долазп више кроз поучавање од другпх, него својим сопственнм испнтивањем. Без помоћп васпитања умне силе у душн његовој биде би успаване. Па кад разум човјечији, који тежи за познањем, има потребу у поучавањпма човјечијима, то како ће несравњено вјерније и савршеније његово познање бити тада, кад он Бога буде имао за свога учитеља?! Човјек, поставши више спољашњим, свагда надази потребу у неком очевидном, чулном доказу, који би могао потврдитп савез његов с Богом. Не само за један прости народ, који се по већој части руководи видљивим п чулним, но и за самога дубокога мисдиоца је Откривење највеће доброчннство (БЛагод "клМП{). Човјек остаје свагда човјек, подвржен етрастпма и заблудама, Разум код самих образованих људи не остаје свагда у снази. У часове искушења, када се бура страсти диже, у дане несрећа, кад