Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

емјештали, да нам овога дана сузу ублажи. Примили смо ту утјеху још за живота његова, онда кад смо својевољно без ичијег наговора, из чисте љубави свијету на видику, спремали славе и прославе његових племеннтих дјела. Искуснији и вјештији бесједници стајали су на овоме мјесту и бпранпм рпјечима уносили су на листове историје живот и дјела владике СтеФана. И листови на које су их написалн свјетли су н сјајни, — свнјстли су н сјајни толико, да их више нико помрчати не може. Па ко да помрчи, кад су пх писали одабрани спновп народа? Листови неторије на које је убнљежен жпвот н рад СтеФана не даду се кварпти, њих чува л.убав црквс и народа, а утврђују пх прејасни потписи најмилостивијега Дара и Крал>а Франца ЈосиФа I., Крал>а обновљене крал .евине српскс и јуначкога Кнеза Црне Горе и Брда Николе I. Са тијех листова читао сам у духу ријечн. које сам до сад нзустио у славу н хвалу великога нашег покојника. И на тим листовпма налазимо много утјехе. Па утјешенп утјехом, коју нам је наш владика жнвотом и радом својим спремно, приђимо к његовом мртсачкомо одру и

опростимо се с њиме. Мн браћо свсштеници прнђимо к руци, која ]е на нас сводила благодат божју. Добра нам је та рука била, нраведни будимо и признајмо. Дијелила нам је и онда кад можда нијесмо били нп заслужили. Владика наш праштао нам је, кад смо опраштања требали. Простимо и ми, ако смо ради милости стећи у Оца небескога, простимо ситније можда увреде, а простнмо ако је бнла која и крупнија; не осуђујмо, да не будемо осуђени. Смрћу његовом научимо се љубавн, на раетанку с њиме заданимо се духом мира и замолимо дух његов, да нам опростп, ако смо што скривнли. II ја га ево први молим: прости н опрости! А ти добро стадо, које сп бнло толико љубљено од владике СтеФана прпђи и ти, опростн се с њиме и с нама заједно помоли се Богу, да буде милостив души владике нашег, да га као вјерног доброг слугу свога ирими у радост своју, гдјс ће се љубав његова онет молнтп Оцу нсбескоме за добро н срећу цркве своје и народа свога кроз вијекове вјекова. Амин! К 'кчнаА гмл1атк !

Надгроб Које је говорно један свештеник Н. нри погребу У Колунићу ДН1

Тужии зборе! Премнну нам ево у својој 75. години старац који је своју тешку свештенпчку службу ревно 40 пунпх година вршно, од којих је 14 као прости свештеник а 26 пак година као протопрезвитар п то у најбурнијим временима, која су током пролазила, провео; али ова старина није се одрицала нн у највећим по жпвот опасностима нитн је своју свештеннчку службу занемарио, него је у вријеме бурнога устанка у сусједној нам Далмацији и по граиицама миле нам Босне — онда, кад народ наш бијаше лишен свога цпјелога имања па и самих огњншта својих — не само своје парохијане него и друге, духовном раном нарањивао, и православне обреде црквене вршио знајући, да је народ брез

10 сиово. Василија Новаковића, протопрезвитера и нароха 16. марта 1890. ПлажЈнк пВтк вк онже идшш днегк д*>ше: гако бготокагА тек-к дгксто упокскннл. Прок. вјере мртав, коју је трудио се учувати међу повјереним му духовним стадом као и народност српску. Блажено почивши је све вријеме својс свештеничке службе у овој парохији, без промјене, изузевшп оно вријеме бјегунства — пробавно. Тужни зборе! Погледате овај божанствени храм покојнп је старина, нротопрезвнтар Василија са својим парохпјанпма, два пута исти обнављао, које је нечовјечна рука рушила и палила, али настојањем и непоколебнвом волам он га је првп пут у 1852. прекрпо а у 1878. г. опет га нокрио и поправио, звоно добио п то скоро све само са својим парохијанима.