Dabro-bosanski Istočnik

Срт. 260

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

остварисмо! Још и то се може примјетити, да није с великим тешкоћама скопчано посјећивање пјевачке школе овога друштва, а те жртве губе своју вриједност кад се узме у обзнр корист од посјећивањс пјевачке школе. Уписујмо омладииу у пјевачко друштво". На онои свијету. (Истинити догађај). Назад неколике године зкивио је један добрп н побожни старад у мојој парохији у селу А који је много којешта у свом животу преко своје главе премето. Једанпут му се пред саму његову смрт догоди случај овај : Некак .Ј пред зимски Никољдан сјеђаше он с тројицом сељана у кући свог зета и разговараша се о које-чему. Кад наједанпут у том разговору, како сјеђаше на кревету, тако се и превали, очи заклопи. преста говорити, па и дисати. У том часу добије отвор сасвим чудновато. — Тог часа они неки од присутни пипа, гледа, неки се препо, и трећи најпосље завиче дајте свијећу јер је умро не видим да дише. Тако није дуго потрајало мало вигпе од пола сата, а он се пробуди и сједе, као што је и прије сједио само бијаше поблиједио што но кажу ко крпа. Ова се сад тројица зачуде њему и његову лежању па готово п смртп, и почну га пптати, он им одговори: „да се он сам чуди", —те почне им приповједати, како је на оном свијету за то кратко врпјеме провео и видио, и настави причати : „браћо! Кад сам сад био замро овдје, тај сам се исти час треФио (догодио) на оиом свијету. Тако идући рају угледам велику евјетлост, која неда у себе гледати и одмах у близини те срјетлости дочекаше ме пет стожина сјенских и у наглости ме ћедоше пробости, док не завика неко из оне свјетлости: „немпчи даље у ову свјетлост, јер си велики грешник, пет си стожина сјенски упалио свог комшије, па не можеш овамо прићи ближе". Кад тако изговори, ја се онда сјетих да сам још у младости попалио сламе и сијена комшије свог у истом селу, јер сам и ја до тада трн пут паљен био од тога истог; те најпослије и ја одлучИм да оног упалим на кога ми је сумња, што и учиним те у том буде крај и мојој и његовој палитби. Стојећи ја пред свјетлости зачух ђе неко говори : „били желио видити свог ода" ? Ја одговорпм би, и на то мн рече : Ајде тамо дал.е па ћеш видити. „Кад приђох оном мјесту отворп ми врата једне собе, кад лн у њој спазих свог

оца ђе сједи и мрак му до појаса. Отвори ми другу собу, кад ли у њој мој брат и сав се блиста у оној свјетлости, у коју ми није .дала ући. Отвори трећу, кад ли у њој велика свјетлост и мала се дјечица по њој играју. — Мени једно приђе и проговори, „Ја сам дјете твоје кћери" и туј га ја одбих и рекох какве моје кћери, кад ја знам да моја кћи није дјете никад ни имала. Отвори ми четврту, кад ли у њој спазих једну врачарицу из мог села пменом Милицу, која се увјек преврће преко једне греде у тој соби, само је туј велика помрчина. „Ја запитах зашто се та жена тако преко главне греде као коло преврће" ? Одговори ми: „зато што се утварала и у божје знање стављала, со тим свијет варала, и тако ће се она до страшног суда преврћатп". Туј сам у једној мрачној соби видно из нашег села у једно и ону жену што хоће да је најљепша и најпаметнпја. У том ја пођох ближе оној свјетлости кад ли пз ње изађе човјек и стаде предаме бијеле браде с голом сабљом у руци и рече : „Не помичи даље него се враћај натраг јер ће мало времена проћи па ћеш и ти овамо доћи кад други пут умреш". „Ја се на то разљутих и у љутњи нешто гријешно рекох : како се може двапут мријети и вратих се натраг, али се за ону ријеч брзо покаја, и ево ме браћо опет међу вама". Живио је тај старац од Нпкољдана само до Јовандана по Божићу. Разбоље се тај старац у очи Јовандана а никад се није више насмио због оне ријечи на оном свијету. Тужан и невесео увјек бијаше до смрти. Пред смрт своју помолн се Богу сузним очима заплака и леже. Само три пут погледа на врата, увати га дрктање и у том поче покрпвач на себе навлачити и скупљати се у мјесту, мислећи да се може од смрти побјећи пли сакрити, коју је можда угледо ђе на собна врата улази. Очима још неколико преврну, покривач до пола довуче, трп пут зјевну п умрије тај старац. Овај је старац прије мог доласка на парохију Маринску умро. По казивању његових синова и сељана стар је био 82 год. и био је врло побожан. Ова догађај слушао сам не само од синова његових него и од других, баш да је ово била права истина и да су се други злочести људи чувши то од њега мало поправили. Прибиљежио : Симо Стојановић, свештеник.