Dabro-bosanski Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК Св. 7 и 8

Стр. 288

вајте им у њихова млађана срца зраке наше ев. вјере прађедовске; јер Срби су увијек ,т>убпли своју вјеру, своју дркву и своју милу народност. Шаљите их редовно у цркву и школу; јер у цркви и школи научиће се ономе, што је корисно, часно и поштено, племенито и узвишено. Учимо нх да се моле Богу као својем нмјвећем благодјетељу ; да поштују своје старије : родител>е, власти духовне и државне, учите.ће и у онште да поштују свакога по његову достојансгву. Гдје н. пр. није могуће дјецу слати у школу, ту треба самн родител.11 да поучавају своју дјецу, јер су они први и најспрешнији васпитачи своје дјеце. Гдје се у кући побожно говори: гдје старија домаћа чел,ад у љубави братинској живе ; гдје млађи поштују старпјега и врше његове заповијести; гдје се сложно ради о напретку куће; гдје се свако од себе сјећа своје дужности; гдје је мир и л.убав: ту је и Божји благослов, ту је срећа и напредак, а ту и младеж има што да научи, и од такве куће излазе увијек добри и честити л.уди. Напротив, гдје се у једној кући безбожно живи; гдје се увијек чује свађа и гложење; гдје свако реве на своју страпу и ради само по својој глави; гдје нема братске л>убави ни здоговорна рада; гдје се старнји не поштује а Бог не .вуби : ту нема ни Божјег благоелова. ни среће ни напретка. У такој кући мјесто молитве — чујеш нсовку; мјесто нобожности, видиш разврат; мјеето љубави к Богу, чујеш грдњу и безбожне погрде св. вјере, светаца, и шта још нећеш чути, да те од страха нодпђу трнци. Ово се, на нашу велику жалост, а на иоругу нашег имена и вјере, код нас одомаћило, а особито ио селу, јер му је ирва ријеч, којом ће да другог наружи та, што ће му. оисовати — вјеру ! Јадан човјече, па ти још велиш да постиш, а бол.е би ти било да си прави христијанин, и да омрсиш велики пост, који је најстрашнији у години, него само једном да опсујеш — вјеру ! Многи лажу ; многи се куну криво именом Божјим; многи лажно свједоче ; мало им земље; на гледа да уз своју • њпву прпоре што и туђе ; један другог опадају, један другом завиде на добру, н. пр. : ако је комшија бол,и од њега, би га да може жива прождр'о, а зашто? упиташ ли га, — он ти неће знати рећи, а то видјећеш да ни рад-шта другог, до ли само за то, што је од њега бол.и; дакле — од пуке зависти и злобе.

Немој, драги брате, тако ; јер знај да је то њему Бог дао, као што и теби даје, па ако је он богатији од тебе, не треба да му на том завидиш. Ако је пак твој ближњи сиромашна стања не сматрај га као нешто мање од тебе, као живинче, јер знај да је и њега Бог створио као и тебе, па му је можда милијп него ли си ти. Ако си богатији, то сматрај своје имање као Божји дар, који ти је дан у наруч, и није ти га Бог дао, да га ти сам уживаш, већ да њим угледаш сиромахе који су ти пружпли руку. Не зал>убл>уј се у своје благо, јер, онај, који ти га даде, може га од тебе одузети, па шта ћеш онда ? Опет понављам, браћо, горње ријечп о псовци, и молим вас, да се чувате псовке као паклене ватре, јер ћете за то тешки одговор давати Христу Спасптељу на дан страшнога суда. Спасител. каже: „ Ја вам велим, да %е за свакц •арпзну ријеч људи дати одговора у дан страшпога суда (Мат. 12, 36); јер псовка доноси нечистоћу, а нечистоћа је смртни гријех. Гдје се тако ради и псује, ту Бог не помаже, ту свеци посла немају, а и дјеца осташе покварена. „Шта раде дјеца? што виде од оца", - вели наша народна пословица. Благочестиви Христијани! Ако се ми будемо чували од споменутих гријехова; ако будемо васпитавали нашу дјецу у побожности и смироности, у љубави и страху Божјем: онда ће ако Бог да — постати и наша дјеца честити и вал.ани л>уди, којн ће знати љубити и вијерни бити својој милој светој православној вјери, својој дичној народности и кршној домовини ; онда ће нам дјеца бити благодарна; онда ће и св. Богородица бити наша права заступница код Бога ! А теби небесна Царице, иресвета мајко Божја, чији данас празник славимо, — теби се молимо, и теби грјешни нјевамо пјесне: „ Помози рабо.н твојим /" Молимо ти ее из дубпне срца н вјерно ти зовемо : „ Пречистаја Богоро.џлце на небесјех благословенаја и на земљи славославимаја, радујсја невјссто не невјеснаја." Амин ! Говорио у Фочи 1888. Ристо В. Поповић, евештеник и учитељ.