Dabro-bosanski Istočnik

Св. 7 II 8

Б -X. ИСТОЧНИК

Стр. 289

Опроштајна бесједа.

Говорио Јован М. Мостарица, свршени богословац српско-православног завода у Рељеву 17. Јуна 1800. год. при ђачком растанку.

Поштована г. г. наставниди и драги

другови

Са великом радошћу ступих на ово мјеето, са кога ћу, по могућности моје душевне снаге н мога унутрашњег оејечаја, проговорити коју на овом ношљедњем часу нашега незаборављенога друговања. Прије свега захваљујем Богу на висини, што дочекасмо и овај моменат велике радости — радосги неизмјерпе, коју сви осјећамо Јер ево сваки од нас данас при поласку к' своме завичају ствара у себи слику, како га мајка срета, милује п грли златним рукама; како сеја излази пред брата <■& слатким пољубцем, како братац пред брата излази ; како отац са радошћу дочекује сина, — и напошљетку стварамо у себи слику миле и златне — па ма било и привремене -- слободе за којом и најмањи мравак на зсмлјП тежи. Но, поред све ово радости, осјећамо и неко асаловито таласање срца нашега, опажамо један другом неко бл>едило на лицу, као да би хтјело рећи : „сјети ме се 'друже !" — осјећамо неки племенитн потрес душе наше; јер ево дође онај час нашега незаборављенога друговања, који куцну да се растајемо. — Ето другови моји, колико смо данас с' једне стране обасути великом радошћу, толико нас с' друге с.тране обузима жаловита туга, која се с нашом радошћу спојила. И заиета ко имало има у себи српско-људског осјећаја и ко познаје што је право друговање, не може се од истог раздвојити, без енажног потреса своје душе, као што смо ево ми данас том искуству иодвргнути. Али шта ћемо кад инако није. Задњи час нам вели, да се друг од друга дијели ; задњи час послушати морамо. Но при овом растанку нашега л>убавнога друштва држим, да не ћс бити сувишно, ако се обратим са неколикс прве и сјетне ријечи вама — млађи другови моји, који ће те на концу овогодишњег двомјесечног школског распуста опет доћи у овај расадннк, да прикупнте себи духовне хране. Мислим да је у првом реду познато свакоме од вас, како треба — по ријечима апостола Павла нокимокатнсА настакнико.нк скоимк н покарАТИСА

И/ИК (Јеврејима гл. 1Б. ех. 17.) Имајте дакле, драги другови моји, ове ријечи св. апостола свагда на уму; будите благодарни својим наставницима; лијепо се владајте и слушајте њихове мудре еавјете, који се на ваше добро клонс. па ћете тако себи лијепу будућност стећп. Запитајте се само драги другови моји: „Која су то лица, што су нам пошл.е Бога највећи пријател.н и добротвори и којима се треба покораватн '? па ако се хришћански размислите, добићзте одговор, да су вам послије Бога родител.и и учитељи највећи пријтел.и и добротвори, које сте дужни поштовати, јер — као што св. апостол даље наставл.а — тји ко вдатк о д8ша\к каШИ\К." — Дал.е вас упозорујем млађи другови моји, да са чврстом вол>ом и устрајношћу прихваћате и у своја срца усађујете науку, која вам се у овоме расаднику предаје, да би једнои као честити и ваљани српски синови и себи и другом на корист поживити могли; јер видите друзи моји, да је наука важна и пред Богом и пред л.удима. Она казује човјеку вол.у божију, просвећује разум човјечији, оплемењује душу човјеадју, и тиме приближује човјека своме праобразу — Оцу небесном. А сад је врнјеме и врло згодна нрилика, да можете мла^ост своју напојити науком, која ће вас вјековно срећнима учинити ; јер је младост без науке у животу нашем, што и дивља воћкауврту. Ако с.е дивл.а воћка не оплемени иитомом не може корисна плода донијети. Тако исто и они људи, који младост своју не обдаре науком, не могу цијелога живота свога допринијети много користи себи ни другима. За то драги другови моји, немојте оклијевати, немојте немарно пропуштати ово златно и блажено вријеме ваше младости јер и народна пословица каже: „док је дрво младо да се савијати," — него све моћи своје посветите науци — томе узвишеном и племенитом калему. Тако ћете младост своју учинити питомом биљком, која ће у своје вријеме доносити корисне глодове и вама самима, који се трудите, и вашим родитељима, који су вас отхранили п св. цркви, којој сте духовна дјеца, и народу, кога сте рођени синови. — Тако моји мили и драги другови ! и ја се надам, да