Dabro-bosanski Istočnik

Ов. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Отр. 295

се потсигурно зна, да су у овим крајевииа били. На томе мјесту, гдје јс негда римски град био, смјештена је од давније времена и данас постојећа срп. прав. црква, те је главно обиљежје стражар Грахова, као што је Велебит плодовитој Лици, јер се црква у около Грахова на 4—5 сати свукуд видити можс ; и ако нема свога украса и звоника. Потанки развитак ове цркве, није данас никоме познат ; али се ипак ово о њој суди : Прије стотине година, био је на истом м1 - есту манастир — кога су од рушевина римског града ■— по свој прилици из Далмације дошавши свештеници подигли, који је за оно вријеме сав великом шумом обрастао био. Тај манастир био по прилици дотле, док се нису почели Османлије близо Грахова примицати, пошто је Грахово за оно вријеме под Далмацију подпадало. Чим су се Османлије у овим крајевима показивати стали, калуђери су побјегли а манастир се за кратко вријеме сруши. Послије су православни Хришћани од истог манастира начинили црквицу, у којој се по гдје кад божија служба вршила, — а најстарији свештеници који су у истој служили, спомињу се из племена Билбина, а доселили су се из Далмације. Тако је та црква на Градини, све до године 1874. постојила, а од те године до године 1878. дочекала је ове трагичне догађаје: Одмах 1874., чим је устанак у Босни, односно у Босанској Крајини букнуо, претвори цркву турска редиФа за своју касарну, пошто је црква на доброј позицији смјештена била. Около цркве начине шанчеве, и сад није више била богомол.а, већ на жалост редифска касарна; но ипак су се побожни христијани по појатама крадомице Богу молили. То је трајало све до године 1877 ; а те је године, кад је био бој на Грахову, Турци у пра и у пепео учине, те остану само четири опаљене зидине, које су чамиле сае до 1880 г. У тој години кад се је повратио из сусједне нам Далмације голоруки народ — као побожни Христијани — уз припомоћ Његов. Величанства нашега цара Фрање ЈосиФа I.; православни Срби подигну на истом мјесту

од тврда материјала лијепу црквицу, у којој се данас сваке неђел.е и празника божанствена литурђија служи. Црква је на врло лијепом положају, но истина није најл.епши приступ, јер лежи на главици преко 800 м. високој. Но побожни Христијани -— Срби граховски, нијесу хтјели на другом мјесту да граде, него на оном, на ком је од најдивније времена постојала, У данашњој цркви нема никакових особите важности старина, осим једног „Часловица" и „Октоиха" који могу 200 година стари бити, а остало је све од скора набављено. Црква не посједује никакова иметка; цјелокупни јој је приход оно, што неђел.ом и празником на крст пане. — Њом управља црквени ообор, који се сваке године на „Нову годину" бира, — а предсједник је мјесни парох. Толико о данашњој парохнјалној цркви, која је доста бурна времена претрпила. * * Још ми је споменути на југо-источној страни Грахова, налазеће се темељне останке неког старог манастира, који је био у сред тако званог „Мраморског гробља" састојећег се од једно хиљаду гробова. За њега се ништа сигурно незна, једино се о њему мисли да су га поставили и у њему становали калуђери, а од куда су били, право се незна, — биће да су из Далмације. И овај је манастир послије био претворен у цркву, која је трајала до прије неколико година. — На успомену те цркве православни Христијани, начпне на истом мјесту од дрвеног материјала као капелу, те су у њој по гдје кад свету летурђију служили а трајала је све до године 1882. Те су је годпне развалили и од ње начинили данашњу школу. — На крају мога чланчића — кога сам за дични „Источник" намијенио — (ако га уважи) примјетити ми је: да нијесам у првом реду за ове ствари позван, но држим се оне мудре пословице, опће уваженог српског педагога П. Р: „Учитељ, који није добар Христјанин, није добар ни учитељ." Грахово, 1890. Саво М. Бабић, учитељ.