Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 371

И опредјелење хришћанског учење одговара узвишењу једног свештеника, који хоће „да увјек има на уму, да он има људе спремити не само за вјечни, него и за овоземни живот, а кроз такав осигурати му и вјечну милост", наопака наука! Као да су то два различита начина и као да свештеник држећи се једног служи на уштрб другом или мрачније, да само начином спремања човјека овозмном животу треба „осигурати му п вјечну милост" !! Треба кроз очи тјелесне отворити очи душевне, треба тјело удо стојити души, да га духовност присвоји и ономе удостоји мјесту, које нам је спремио Господ Исус Христос. Душа није створена земмљском тјелу нити човјек земаљоком животу. Кратак боравак душе у тјелу, трајна је борба на живот или смрт вјечности. Јер ми духом чекамо од вјере над правде (Гал. о: 5). Одлика је хришћанског спремања хранити већу моћ духовности противу веће моћи тјелесности. Човјек може бити моралан, може бшпг узор овоземног живота са неког туђег гледишта „а кроз такав" да хришћански не мисли и не вјерује, те се и повија по одношајима и добру и злу, изопаченим појмовима неможе разликовати јасно једно од другога. И л,уди који тјелесношћу затиру духовност, морају проводити сношљив грађански живот; али не схваћају своје достојанство, свој ум изоштравају својим себичњачким тежњама. Па шта је сама та сношљивост, она може бити себично попуштање. У човјеку има чисти и свети осјећаја —- осјећаја добра, осјећаја љубави себи сличнима. Треба сав закон извршивати у једној ријечи, а ту једну ријеч вала душевно разумјети, јер иначе ће л>убав тјелесна. истрошити љубав душевну, ту подлогу живота и радости и овога и онога свјета. Колико ]е значајно у опште па посебно за народ из Босне п Херцеговине тако проповједање, које ће га поткрјепити „на размигал>авање у границама. вјерских одредаба, тичућих се овоземног живота" ? Све се одредбс тичу овоземног живота, можемо ли знати за какве њихове границе, које г. стручњак не открива — а ко би то знао ! Све су одредбе закон животу тјелесном и пут духовном, односно вјечном животу. Је ли доста или није одвраћати од грјешења и упућивати на добро, утицајем вјечне награде или осуде више или мање од утицаја

земаљских блага или казни, одлучују побуде, које проповједник хришћанском науком буде кадар у народу изазвати осјећајем љубави за истину и правду, — једном ће га привол.ети царству. Сигурно лакше онолико, колико је више спремљен хришћанској мисли, која га води и упућује духовном савршенству. Будимо људе нека осјете вјеру над законом, па ће бити и врли грађани, тражећи хармоније (саглаеија) својој ду гаи А закон није од вјере: него човјек, који шо твори живљеНе. у томе (Гал. 3. 12). Све ваше мисли г. стручњаче немају полета од тјелесних услова и закона, те вас не можемо разумјети позивом. Мислите ли ви да је претња пакленим мукама, којима се „најрадије пркоси" начин привол.евања човјека добру ? О! г. стручњаче, слаби сте неимар на темељу љубави ; љубав се не боји претње, за то јој „најрадије пркоси" њезин плод за истину и добродјетељ, неће пожети сила претња, казни и мука. Даље мислите ви да вјера хришћанска није се могла само због, велите „не јасни обећања ширити и напредовати у жарким појасима као мухамеданска". Овако, ако и нехотице рекосте, али начело Исуса Христа', који све л,уде подједнако грли и ширп општу љубав и братство, иодлажете утицају поднебија — наопако! Вјечита истина не подлежи ни чему. Знате ли ви шта је мухамедова религија, кад је налазите упливнијом од хришћанске у жарким климатима ? Начело уредаба и правила ове религије, могло је продјети само тако, што је према оновременим околностима и политичким приликама Мухамед као препреден и искусан човјек, имајући у виду више успјех него правду, позајмио највише пз религија оних сљедбеника, које хтједе за се придобити, обукавшп ту религију у богату Фантазију грубог уображења о блаженству човјека, које нема у себи ништа што засјеца у област духовности и узвишене наравственоети. То нам довољно доказује пропадање плода те религиЈе свуда, гдје се хришћанска мисао и цивилизација распростире Да ли су сви људи више мање грјешни, нема спора, не може се узети друкчије. Сви људи грјеше, грјех је душевна болест, а свакој болести тражи се лијека. Јесмо ли тјелесно болесни, тражимо и радије се повјеравамо науч-