Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 372

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

ном и искусном љекару; а какав т«к мора бити научен и искуеан онај л>екар, који лијечи болесне душе — нудећи им лијека ? Једни проучавају медецину дч иостану слободни знањем и иску/гвом тјелесни л-екари; други богословију, да познају душу и њезине потребе. И једни и други без епособности су надри-л>екари, више опасни до ли спасоносни; само способни људи своме звању дорасли су усавршавању свестраним проматрањем тежња свога задатка. Неспособне у основу нужда је тек спремати, иначе значи одозго ширити просвјету. Иза овога истиче се нешто „о уводу и завршетку" са впсине једног свештеншса за данашње прилике. Нешто зато, што се тамо нпштн не говори о уводу и завршетку проповједи, него не ћу рећи дроко се блатом баца али осуђује све сувремене узорите проповједнике, само зато што они нису дорасли схватити данашње „сасвим друге прилике, којима не одговарају апостолски поздрави: „браћо моја", „љубезни' 1 , „драги" идр. него и данас тим и таким поздравима предусрећу своје слушаоце". Је л' те г. стручњаче тиме дају .,проповједи приватан карактер — зато праве од цркве приватну радњу, од себе трговца, а од народа своје муштерије." Нема смисла. Вјера се не продаје нити купује, код ње нема по што — по то ? Оснивање ове тврдње је једнострано : да свештеник у народу више важи као отац међу дјецом, него брат међу браћом, или да свештеник осјећа духовно и узвишено свој положај, „да гријешп кад се спушта са своје духовне виснне". 1 ) Није оправдано у развоју појмова ставити свешт^ника према народу у одношај оца према породици ; нити под ријечи народ разумјети само парохијане (Мат. 28: 19. Марк. 13: 10. 16. 15). Ове заповједи не смије свештеник са ума губити. Свакојако поздрављајући свештеник данас своје слушаоце по примјеру апостолском, не спушта се са своје духовне виеине, (тј. оне, колико је који има), као што се ни Апостоли Нису спуштали. Сви поздрави аностолски које г. стручњак осуђује неким данашњим приликама, и оне које препоручује, стављају у извјесан одношај проповједника и слушаоце. Није довољно мислити само на то, ако нарохијанин зове свештеника ,,оцем" и вели ,,благослови оче" да ') Духовна висина г. стручн.аку је сан „вјерског заноса и , занос је машта — наопако !! — писац.

разумије у духовном емислу. ,,Често се може чути да млађем свештенику уз оче дода : „макар да си млађи од мене". Дакле народ незна да свештеника зато зове оцем, што он тајнама и учењем подиже п негује тај народ у животу духовном. Г. стручњак оће да се народ учи у неким „границама вјерских одредаба, тичућих се овоземног живота", из неких својих разлога, а и опет из неких других разлога мисли, да се свештеник строго држи у духовној висини, кад га и народ држи у такој ! Шта ее вели даље за тим, „да народ не зна нн молитава, да је побожан али на своју руку" те да се његове молитве баве најприје његовим тјелесним потребама. Откуда ће неуки народ о свештенику духовно мислити, кад ни један свештеник за народ духовно не мисли? — Г. стручњак незна пратити своје мисли. Пођимо одавде : „Народ у Босни и Херцеговини јако је на ниском ступњу вјерског изображења." Дакле су још сасвим тјелесни људи и не могу духовно разумјевати? А тјелесни човјек не разумије, шшо је од Духа Божијег; јер му се чини лудосш и не може да разумије, јер шреба духовно да се разгледа (Кор. I. 2, 14.). Апостол Павле вели: II ја, бра^о немогах са вама говорити, као са духовнима него као са тјелеснима, као са малом дјецом у Хрнсту. (Кор. 1. 3, 1.). Разумијете ли зашто Ап. Павле у својој посланици Коринћане зове браћо ? Тај назив Ап. Павле није узео тек нехотице, као што мислите за данашње проповједнике, у посланицама наћи ће се и други назива : Дјечице моја, коју оиет са муком рађам докле Христово обличје не лостане у вама. (Гал. 4, 19.). Ево доказа за разлику одношаја : Ђудите као ја гито са.м ; јер сам ја као ви што сше. (Гал. 4, 12.). Нијесу ли то два својства тјелесно и душевно, по томе је Апостолу народ коме проповједа као и он по тјелесности; отуда су му сви браЛа, коју жели препородити духовно, као и он што је препорођен, те да му постану дјеца. Апоетол Павле учч : Ђрашском ллубави будите један другоме љубезни, чашИу један другога веКег чините. (Рим. 12, 10.). Оваку евоју науку потврђује својим примјером, он ее са народом као човјек опходи братски. Ни једно слово г. стручњаче из св. писма данас или икада не подлежи најмањој промјени, ни у различитом развитку на-