Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

96

То Бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизб ваше лице,

Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витипе Мрсио лахор као луд...

И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како мп је — то ја знам! Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, младост, све то мре. Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи до А суро небо сузе лије, Досадно, мирно тече дан... Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан!