Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

МИ ја га гледах испред себе, : | И проклех горки живот свој,

Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој.

Ах опростите, госпођице,

Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице,

Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери

Еђеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери,

Где вечно млади трепти Мај. Но даље с тугом !... Мило дете,

Тим нећу да вас морим сад, _Ја волим, кад се насмејете,

И мене онда мине јад. ја волим ваше ведро чело

И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело

Ситница каква дирне вас. Ах, сећаћу се целог века

Као пријатног, слатког сна, Преко јаруга и јендека

Кад сам за вама трчб ја! Ветар је силно пољуљивб

Ваш танки вео, вашу влас, А у зраку је одјекивб >

Безмерно сладак, звучан глас... Шта ли смо цвећа погазили,

95