Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

2.

Кб огромни морски вали, од векова растурене, Рудничке се горе дижу и губе се око мене. Са руина старих двора, где дубока прошлост спава, Крик јеине, кћери мрака, нему пустош оглашава. Разорене стоје куле над гомилом од камења, Као хладни споменици изумрлих поколења.

Тако гине све и пада у векове и времена, Тако самрт уништава силна царства и племена ! Ах, какве ли беху страсти, какве борбе, каква мнења, На којима сад почива дух суморног разорења И у хладу рушевина, као цвеће заборава, Маховина мирно расте, и висока, густа трава

Али један стари гавран, над кулама што шестари, Причао ми је о тим људма занимљиве неке ствари. Кад једаред буде докон и пребрине своје бриге, Он ће све то да прекупи и оштампа у три књиге. Првој биће наслов : прошлост, а већ другој док се сети, Ал ће трећу своју књигу тиранима да посвети. —

3

У њојзи ће доказати: да садашњост служи њима, Ал будућност само суди, јер припада народима... (О, ала ће многе тице да подигну силну грају,

Кад набаве ову књигу и када је прочитају ! То је, збиља, мало тешко, што ће књиге бити скупе, Ах орлови пристали су да претплату они купе.

106