Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

108

2:

Кад свештеник стари у одају дође, А деспот огрнут прним огртачем, Па нити се диже, нит му руци пође, Но немирно звепка мамузом и мачем. Воштаница тихо на столу му гори, Оборен му пехар и вино просуто... Налакћен на столу он је мрачно ћутб, · Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу, Кад се крик ужасни још један пут зачу.

3:

„Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи. Чуј, над мојом главом црни гавран кличе, Крик његов ужасни мој свршетак значи. Неће много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори:

Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао...

4.

„Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро. Са њених висина