Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

А ва...

"енд =

ја и |

Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће, Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

~ БИ

„Када самрт стегне моје груди болне, ИМ потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, | И тамо сахранте. Преко мога гроба Нек' се метне тешка крстача гвоздена,

Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена. Све сам сада казб, сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу“.

г

6.

Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишине, Глув некакав шум се разли по самоћи, Као вал огромни на сињој пучини И потону у ноћ... Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору; Мучио се деспот до пред таму зору, А у зору челник изађе и рече: „Господо витези! Свршене су муке, Деспот даде душу у Божије руке“.

109