Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

—шт ==

—

ва

= и

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина,

А језеро мртво никад се не креће.

Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

ПАСТИРКА И ЉЕЉО!

к „Иди“ рече Сварог златокосој Лади, „Види, шта пролеће међ људима ради:

Је л понело дрвље своје слатке плодер Јесу ~ бујна жита2 Има л доста воде 2

Да препека није попалила цвеће 7 Је л весео ратар, кад се пољем краће,

Лада слуша речи, па часа не губи, Но штедрога опџа у десницу љуби —

Упреже голубе, па на земљу сиђе, Долине и поља и горе обиђе.

Све живо застаде на крилима среће, Природа се буди и живот се креће.

Бујно тече живот као нагла река, Пропцветала зова, дрен и кукурека.

: Штампана 1826. (31. марта) у Српчешу, стр. 210, под натписом : Дар пролећа.

пл

ЊЕ