Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

—

Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире.

И сваки онај, који тамо сврати, Никада више натраг се не воати,

Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

Безбројно свећа, до у саму зору, Засветле опет у стакленом двору —

И опет бајни захоре се гласи, Љубавни клици, песме и уздаси.

Да, и сад често у немој тишини, Кад месец светли у плавој даљини —

Царина вила са дна се извија, На таласима санано се нија.

А. ветрић пирка и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали“.

Злато ме слуша и дисање сконва, Па склапа очи, кб да прошлост снива.

А шум се зачу. Препелипа мила Нагло се прену и отресе крила.

Па изви главу и слушати стаде “ , Ал опет брзо у санак се даде.

А ветрић пирка и трска се нија, И бледи месец над језером сија.